ЊЕГОВ ПУТ ЈЕ У СВЕТИЊИ
Стивен Бор
- Троугао посвећења
Троугао посвећења, који проналазимо у Светињи, подразумева три чиониоца преко којих Бог у нама развија посвећен живот.
Имајмо на уму да је Христос сада у небеској Светињи, и да на нас излива благодети свог посредовања. Сећате се да је Христос најпре живео живот којим ми треба да живимо, потом и умро смрћу којом ми заслужујемо да умремо. Затим је код умиваоника васкрсао из мртвих, и онда ушао у Светињу да својим животом гарантује за оне који му прилазе, који су признали своје грехе и покајали се, и који се ослањају на заслуге Христовог живота.
Ово је тек почетак хришћанског живота. Покајање и признање греха, као и поверење у Христове заслуге и крштење, све је то врло важно, али све се то дешава у почетку хришћанског живота. Када прихватимо Христа као свог Спаситеља, потребно је и да растемо до висине раста Исуса Христа, да постигнемо да одсјајујемо Његов карактер.
Данас ћемо проучавати три састојка тог посвећеног живота са Христом, а они су се налазили у првом делу земаљске Светиње. Кад бисте ушли у први део земаљске Светиње, у њему бисте видели три предмета. Врата Светиње била су окренута ка истоку тако да се, улазећи на врата Светиње, крећете од истока ка западу. Кад уђете, с леве стране, тј. на југу, био је седмокраки свећњак. На десној страни, на северу, био је хлеб са постављеним хлебовима, поређаним у две хрпе. Право пред нама био је кадиони олтар, који је непрестано горео, дању и ноћу. Ова три предмета означавају уравнотежен живот посвећености Богу, као што је живео Христос.
[Сва три елемента налазе се поменута у следећем стиху, у значењу потпуног богослужења:
„И пале Господу жртве паљенице свако јутро и свако вече, и каде мирисима, и хлебови постављени стоје на чистом столу, и пале се свако вече жишци на златном свећњаку; јер држимо што је Господ Бог наш наредио, а ви Га остависте…“ (2. Дневника 13,11)]
Вудећемо да седмокраки свећњак означава сведочење другима силом Духа Светога, пошто је у свећњаку било уље, и зато што Свећњак даје светло.
Постављени хлебови значе усвајање живота Исуса Христа кроз проучавање Његове Свете речи, тј. духовну исхрану и усвајање Христовог живота проучавањем Библије.
Коначно, видећемо да кадиони олтар означава молитву, приступање Христу да му понудимо своју хвалу, своје покајање због греха, тако да овај олтар представља молитву. Тако овде имамо троугао. Кроз проучавање Библије, Бог се обраћа нама; кроз молитву се ми обраћамо Богу, а кроз сведочење ми другима говоримо о Богу. То нам указује на важност наше комуникације са Богом, али и важност сведочења другима о Исусу Христу.
Пре свега, проучаваћемо седмокраки свећњак који је био на јужној страни Светиње. Овај свећњак је имао седам кракова, а то означава потпуност. Био је од чистог злата, и тежио 1 таленат, што одговара тежини од неких 60 килограма, а то би у данашњој противредности било 2,6 милиона долара. Провосвештеник је свакодневно чисто жишке овог свећњака и свакодневно водио рачуна о томе да у њему има довољно уља. Другим речима, овај свећњак никада се није гасио. Непрестано је обасјавао Светињу, јер је био једини извор светла у њој. Уље у свећњаку означавало је Светог Духа. Погледајмо текст у Захарији 4,6:
„А он одговори и рече ми говорећи: то је ријеч Господња Зоровавељу: не силом ни крјепошћу него духом мојим, вели Господ над војскама.“
Шта сам свећњак представља? Идемо у Откривење 1, 10.11, и тамо ћемо видети да постоји седам цркава у Малој Азији: Ефес, Смирна, Пергам, Тијатира, Сард, Филаделфија и Лаодикеја. Приметимо да у овој визији има и седам златних свећњака (Открив. 1,12). Питамо се шта значе ових седам свећњака? То нам се каже у 20. стиху:
„Тајна седам звијезда које си видио на десници мојој, и седам свијећњака златнијех: седам звијезда јесу анђели седам цркава; и седам свијећњака које си видио јесу седам цркава.“ (Откр. 1,20)
[ДОДАТИ: приметимо везу између Христовог присуства Духом у цркви и свећњака у следећем стиху из Откривења:
„Но имам на тебе, што си љубав своју прву оставио. 5. Опомени се дакле откуда си спао, и покај се, и прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш.“
Другим речима, Христос упозорава цркву у Ефесу да се покаје и чини прва дела како не би била лишена Светог Духа и да не остане у духовном мраку.
Најјачи доказ за овакво тумачење налазимо у чувеном тексту у Књизи пророка Захарије:
„И рече ми: Шта видиш? А ја рекох: Видим, ето, свећњак сав од злата, и горе на њему чаша, и седам жижака његових на њему, и седам левака за седам жижака што су горе на њему, И две маслине уза њ, једна с десне стране чаши а једна с леве. 4. И проговорих анђелу који говораше са мном, и рекох: Шта је то, господару мој? 5. А анђео који говораше са мном одговори и рече ми: Зар не знаш шта је то? И рекох: Не, господару мој. 6. А он одговори и рече ми говорећи: То је реч Господња Зоровавељу: не силом ни крепошћу него Духом мојим, вели Господ над војскама.“]
Дакле, седам свећњака су седам цркава у Малој Азији. У то време било је и других цркава у Азији, као и у Европи: Троада, Милит, Колоса, Филипи, Хијераполис. Зашто онда баш ових седам цркава? Ако је Патмос основа свећњака, онда се ових седам цркава постављају тачно као седам кракова. Тих седам цркава образују менору, седмокраки свећњак. И даље се питамо зашто баш ових седам. Прочитајмо изјаву из Апостолске цркве – Христовим трагом ЕГВ, стр. 585:
„Имена седам цркава симболички представљају Цркву у различитим раздобљима хришћанске ере. Број седам указује на савршенство и симболички наглашава чињеницу да ће Јеванђеље бити проповедано све до краја времена. Остали симболи откривају стање Цркве у различитим раздобљима историје света.“
Прочитаћу вам и изјаву Хала Линдзија, аутора с којим се не слажем готово ни у чему, осим у следећем:
„Верујем, заједно са многим стручњацима, да ових седам писама није упућено само седморим дословним црквама, са њиховим стварним проблемима, већ да имају пророчку примену у историји Цркве […] Верујем да је ових седам цркава (иако их је било много више у Малој Азији) одабрао и поређао наш свезнајући Господ јер су оне имале проблеме и особине које проричу седам фаза у историји кроз које ће проћи Црква свих времена.“ (Vanished into Thin Air, стр. 276)
Према томе, врло је јасно да према овом аутору ових седам цркава представљају цркву свих времена. Оне су сложене као свећњак и представљају седам цркава. Да закључимо, седмокраки свећњак представља Цркву кроз читаву историју.
А шта је потребно да свећњак светли? Уље. Шта је цркви увек било потребно да би сијала? Свети Дух, да би сијала свету кроз целу историју. Међутим, свећњак сам по себи не садржи уље; потребно је да то уље неко стави у њ. Приметимо како Библија представља Христа у овој слици у Откривењу 1,13:
„И усред седам свијећњака као сина човјечијега, обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златнијем.“
Занимљив опис. Ако то упоредите са 2. Мојс. 28,4 („А ово су хаљине што ће начинити: напрсник и оплећак и плашт, кошуља везена, капа и појас. Те хаљине свете нека направе Арону брату твојему и синовима његовијем, да ми буду свештеници…“), видећемо да је то одећа Првосвештеника. Исус хода као првосвештеник усред седам свећњака. Првосвештеник је улазио у Светињу да посредује за свете, али је улазио и да брине о светлу. Христос хода поред свећњака да брине о његовом светлу.
„Још рече Господ Мојсију говорећи: Заповједи синовима Израиљевим нека ти донесу уља маслинова чиста, цијеђена, за видјело, да жишци горе вазда. Пред завјесом свједочанства у шатору од састанка Арон ће их намјештати да горе од вечера до јутра пред Господом вазда законом вјечним од кољена до кољена. На свијетњак чисти намјештаће жишке пред Господом вазда.“ (3. Мојс. 24,1-4)
Приметимо да Првосвештеник стоји изван Светиње над светињама, у првом делу. Првосвештеник је задужен да брине о свећњаку, да увек има уља. Да ли је било периода у историји цркве када се чинило да се светло угасило? У средњем веку, иако је био мрачан, црква никада није била у потпуном мраку јер је Христос увек ходао у њој да се светло не угаси. На дан Педесетнице, шта је ученицима дало силу за проповедање? Свети Дух је изливен на њих. Ко је излио Духа? Христос. Према томе, свећњак представља Божију цркву у сва времена која добија силу Духа од Христа.
Идемо сад у Mатеј 5,14-16. Овде Христос говори својим следбеницима:
„Ви сте видјело свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свијећа и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима.“
[Другим речима,
„Тим ће се Отац мој прославити, да род многи родите; и бићете моји ученици.“ (Јован 17,8)
Упор. са Мар. 4,21; Лука 8,16; 11,33…]
Исус тако у 16. стиху објашњава шта значи овај симбол. Ако немамо светла, то је зато што нисмо повезани са Оним који је извор светла. Ми смо дакле светлост света, лампа која мора да стоји на брду и све обасјава. Исус јасно објашњава шта значи ово поређење. ЕГВ каже:
„Свако ко је повезан са Богом пружаће светло другима. Ако неко нема светла које би дао другима, то је зато што није повезан са извором светла.“ (Christian service, 21)
Успут, кад Исус каже „Ви сте светлост света“, Он истовремено каже и „Ја сам светлост свету.“ Како то? Да ли Сунце има своју светлост? Има. Месец нема сопствену светлост, али ноћу светли захваљујући Сунцу. Јер лепота пуног Месеца је лепота сунчеве светлости.
Кажимо нешто о столу са хлебовима. Шта хлеб представља у Писму?
О постављеним хлебовима говори 3. Мојс. 24,3-8:
„Пред завјесом свједочанства у шатору од састанка Арон ће их намјештати да горе од вечера до јутра пред Господом вазда законом вјечним од кољена до кољена. На свијетњак чисти намјештаће жишке пред Господом вазда. И узми бијелога брашна, и испеци дванаест колача, сваки колач да буде од двије десетине ефе. И постави их у два реда, по шест у један ред, на чистом столу пред Господом. И на сваки ред метни када чистога, да буде за сваки хљеб спомен, жртва огњена Господу. Сваке суботе нека их поставља свештеник пред Господом вазда узимајући од синова Израиљевих законом вјечним.“
Приметимо у овом тексту неколико појединости, као што налазимо и у другим текстовима о овој теми:
- Хлеб је тамо стајао сваког дана, али је постављан сваке суботе. Када ви добијате свеж хлеб Божије Речи? Суботом, на богослужењу.
- Хлеб је повезан са тамјаном – то значи да је Реч Божија повезана са молитвом. Никада не треба проучавати Библију без молитве.
- Овај хлеб је био без квасца, као што пише Мојс. 2,5, а Нови завет помиње да је квасац симбол греха. Библија осуђује грех и безакоње. Реч је Божија чиста и света.
- У Мојс. 3,10 пише да је овај хлеб мораo бити посољен. Со чисти и чува од кварења.
Матеј 4,3.4: „И приступи к њему кушач и рече: ако си син Божиј, реци да камење ово хљебови постану. А он одговори и рече: писано је: не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих.“
Дакле, хлеб представља Реч Божију.
Исаија 55,2: „Зашто трошите новце своје на оно што није храна, и труд свој на оно што не сити? Слушајте ме, па ћете јести што је добро, и душа ће се ваша насладити претилине.“
Кад слушамо Бога и Његову реч, онда „једемо оно што је добро“. У истом поглављу прочитајмо 10. и 11. Стих овог поглавља:
„Јер како пада дажд или снијег с неба и не враћа се онамо, него натапа земљу и учини да рађа и да се зелени, да даје сјемена да се сије и хљеба да се једе, Тако ће бити ријеч моја кад изиде из мојих уста: неће се вратити к мени празна, него ће учинити што ми је драго, и срећно ће свршити на што је пошљем.“
Дакле, Божија Реч се неће вратити празна, него ће дати хлеб и храну другима.
Тако дакле ових постављени хлебови представљају хлеб Божије Речи који нам се даје, неискварен [али и самог Христа, хлеб Божији са неба]. Нажалост, неки људи једу другачију храну. У Јовану 6 пише да су људи следили Христа и због хлеба. Неки су волели његова чуда, други су имали бесплатно јело (хлеба и рибе), а трећи се надали да ће Он основати своје царство на земљи. Тако дакле имамо политичке и материјалистичке амбиције, а некима је и до сензације.
Јован 6,1.2.14: „Потом отиде Исус преко мора мора Галилејскога код Тиверијаде. И за њим иђаше мноштво народа, јер виђаху чудеса његова која чињаше на болесницима. […] А људи видјевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк који треба да дође на свијет.“
Међутим, Христос почиње да проповеда своју Реч, и тада се одушевљење слушалаца мења:
Јован 6,53-56: „А Исус име рече: заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човјечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан: Јер је тијело моје право јело и крв моја право пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему.“
Кад су чули ове речи, људи су морали рећи: „Овај проповеда канибализам!“ Међутим, нешто раније је Христос објаснио да није реч о дословном једењу тела и крви, као што се верује у Католичкој цркви:
Јован 6,48-51: „Заиста, заиста вам кажем: који вјерује мене има живот вјечни. Ја сам хљеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи, и помријеше. Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба живљеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу дати за живот свијета.“
Исус у 63. стиху истиче шта је истински хлеб: „Ријечи које вам ја рекох дух су и живот су.“
Кад је Исус ово рекао, готово сви су отишли.
Јован 6,66: „Од тада многи од ученика његовијех отидоше натраг, и више не иђаху с њим.“
Ипак, Петар је овде надахнуто показао да нису сви погрешно схватили Христове речи:
Јован 6,67-69: „А Исус рече дванаесторици: да нећете и ви отићи? Тада му одговори Симон Петар: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота. И ми вјеровасмо и познасмо да си ти Христос, син Бога живога.“
Ми физички једемо устима, а духовно очима и ушима. Оно што једемо чини нас или здравима или болеснима, зар не? Поставља се питање да ли једемо духовно нездраву храну: лоше филмове и емисије, лошу музику. Ово представља начело Светог писма, да нас духовно сачињава оно што духовно једемо, првенствено оно што слушамо или гледамо.
„Сотона зна да је у великој мери ум под утицајемо онога чиме се бави. Сотона се труди да наведе и младе и зрелије да читају приче, бајке и другу књижевност. Они који читају овакво штиво нису способни за дужности које их очекују. Они живе нестваран живот, и немају жељу да проучавају Писмо, да се хране небеском маном. Ум коме је потребно да јача на овај начин слаби, и губи снагу да проучава велике истине које се односе на мисију и дело Христово – истине које би му ојачале ум, пробудиле машту и разгореле у њему снажну и искрену жељу да победи као што је Христос победио.“ (Messages to Young People, 271.272)
Ако навикнете дете да једе колаче, торте и сладолед, а онда му једног дана понудите тањир шаргарепе и тањир колача, па кажете: „Изабери!“, дете неће изабрати шаргарепу.
Тако је и у духовном смислу: ако навикемо себе на неквалитетну храну, за њом ћемо чезнути. Христос жели да ми чезнемо за духовно здравом храном. Да ли знате да, док посматрамо Христа у писму, настаје духовна метаморфоза:
„Ми пак сви који откривенијем лицем гледамо славу Господњу, преображавамо се у оно исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа.“
Овде у 2. Кор. 3,18 Павле открива један од чинилаца посвећеног живота, поред Светог Духа. Гледајући Христа, ми се мењамо. Ево примера: кад сам подучавао у Јужној Америци, одлучено је једне суботе увече да младима пусте филм са Брусом Лијем. После филма чинило се да сте у карате школи јер су сва деца викала и имитирала каратисте. То се дешава сваки дан – ми се мењамо и постајемо у оно што гледамо. Овде у грчком тексту стоји реч метаморфосис. Када сам био дете, скупљао сам лептире. Био сам посвећен томе. Сада не могу више да их убијам. Међутим, посматрао сам шта се дешава кад се лутка трансформише – то је једно од највећих чуда природе, метаморфоза. Чак му се и име променило, од гусенице постао је лептир. То је Христос рекао: ко је у Христу, тај је ново створење. То ново створење треба хранити одговарајућом храном:
„Као што се наш телесни живот одржава храном, тако се и наш духовни живот одржава Божијом речи. Свака душа за себе треба да прими живот из Божије речи. Као што сами за себе морамо јести да бисмо примили хранљиве састојке, тако морамо да примимо реч за себе. Ми не треба да је примимо само посредством туђег ума. Морамо пажљиво да проучавамо Библију, тражећи од Бога помоћ Светога Духа, да бисмо могли разумети Његову реч. Ми треба да узмемо један бибијски стих и усредсредимо ум на задатак откривања мисли коју је Бог оставио за нас у том стиху. Треба да размишљамо о тој мисли све док она не постане наша и не дознамо шта ‘говори Господ’.“ (Чежња векова, стр. 390)
На то је Христос мислио кад је рекао: „Хлеб наш насушни дај нам данас.“ Ми не једемо једном седмично, не би се рекло по нама. Шта би било да једете само једном седмично? А неки се духовно хране само суботом ујутро. И шта се онда дешава са њиховом духовношћу? Њихов духовни живот одумире.
Размотримо сада златни кадиони олтар. Овај се предмет налазио непосредно испред завесе која је одељивала Светињу над светињама. Ако читате 2. Мојс. 30,6, видећете да је овај олтар био непосредно испред звесе иза које је била Светиња над светињама:
„И метни га пред завјес који виси пред ковчегом од свједочанства према заклопцу који је над свједочанством, гдје ћу се с тобом састајати.“
Иако је овај олтар био у Светињи, био је повезан са Светињом над светињама. Зато га Павле у Јеврејима 9,2-4 смешта у Светињу над светињама:
„Јер скинија бјеше начињена прва, у којој бијаше свијећњак и трпеза и постављени хљебови, што се зове светиња. А за другијем завјесом бијаше скинија, која се зове светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу [thumiaterion – који означава и кадиони олтар и кадионицу], и ковчег завјета окован свуда златом, у коме бијаше златан суд с маном, и палица Аронова, која се бјеше омладила, и плоче завјета.“
Кадиони олтар је био тако важан да је на њему смела да се пали само света ватра, која je симбол Светог Духа. Затим, овај кâд био је посебне врсте, и Библија каже да нико није смео да прави себи кâд по том истом рецепту. То можете прочитати у 2. Мојс. 30,34-38:
„И рече Господ Мојсију: узми мириса, стакте, ониха и халвана мирисавога, и тамјана чистога, колико једнога толико другога. И од тога начини кад, састављен вјештином апотекарском, чист и свет. И истуцавши га наситно, метаћеш га пред свједочанством у шатору од састанка, гдје ћу се састајати с тобом; то нека вам буде светиња над светињама. А таквога када какав начиниш немојте себи правити; то нека ти је светиња за Господа. Ако ли би ко начинио таки да га мирише, истријебиће се из народа својега.“
Зашто би Бог био тако строг према онима који користе такав кâд? То је зато што овај кâд представља заслуге Христове, а оне су јединствене, не могу се умножити нити имитирати.
Псалам 141,2: „Нек изађе молитва моја као кад пред лице твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи.“
Шта је дакле повезано са кaдом? Молитва. То можете видети и у Откривењу 8,3-5, где стоји да се молитве светих подижу Богу са кадом. У делу Порука младима (The Youth’s Instructor,16.04.1903) налазимо следеће речи ЕГВ:
„Молитве и хвале и исповедање Божијег народа уздижу се као жртве ка небеској светињи. Међутим, оне се не уздижу у савршеној чистоти. Пошто потичу од грешних људи, оне су толико укаљане да, уколико их не очисти праведност Првосвештеника, нису прихватљиве Богу. Христос сабира у кадионицу молитве, хвале и жртве свог народа, и њима додаје заслуге своје беспрекорне правде. Тада се, уз мирис када Христовог посредовања, наше молитве, свете и потпуно прихватљиве, дижу ка Богу, који узвраћа милостивим одговорима.“
Тако овај олтар представља наше молитве помешане са праведношћу Исуса Христа. Да ли знате да Библија каже да анђели преносе наше молитве на небо? Сетите се да су на унутрашњој завеси били извезени анђели херувими. Они су представљени како се дижу и спуштају по завеси. Када се дим од када уздизао, то је значило да анђели лете и носе наше молитве у небо, а онда доносе одговоре. Чули сте причу o „Јаковљевим лествама“? То нису биле „Јаковљеве лестве“, него Божије. Ове лестве су симбол Христа. Уз Јаковљеве лестве и низ њих анђели преносе наше молитве. Христос посредује код Оца, који позитивно одговара.
Размислимо о следећем цитату у Лука 1,8-10 који говори о молитвама и кадионом олтару:
„И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства дође на њега да изиђе у цркву Господњу да кади. И све мноштво народа бијаше напољу и мољаше се Богу у вријеме кађења.“
Зар није занимљиво? Захарија приноси кâд, док се народ напољу моли. Дакле, кадиони олтар представља наше молитве и слављење Бога за све што чини.
„Молитва је отварање срца Богу као Пријатељу. То није потребно зато да бисмо Богу открили шта смо, већ да бисмо постали способни да Га примимо. Молитва не спушта Бога к нама, већ нас уздиже к Њему.“ (Пут Христу, стр. 93 ориг.)
Знамо и за оно што стоји у 1. Солуњанима 5,17:
„Молите се Богу без престанка.“
Моје питање на крају гласи: шта је тајна светог и уравнотеженог духовног живота? Он се састоји у борављењу у Светињи у присуству Исуса Христа.
- Примање уља Светог Духа који даје светлост свету.
- Примање Исуса Христа као извора живота кроз Његову реч.
- Редовно уздизање наших молитава, захваљивања и молби Богу.
Кад ова три чиниоца доведемо у равнотежу, имамо и уравнотежен духовни живот.