U drugom poglavlju Knjige proroka Danila čitali smo o sudbini Ijudske istorije. Prorok Danilo u proročkoj viziji, posmatra tok vremena i vidi četiri moćna svetska carstva koja se na svetskoj sceni pojavljuju jedno za drugim. Četvrto carstvo predstavlja Rim, i prorok vidi da će u poslednjim razdobljima zemaljske istorije ovo carstvo biti odeljeno (mešavina gvožđa i gline) i povezano sa deset činilaca koji su označeni sa deset prstiju na liku. Nebeski Bog, u vreme ovih carstava, predstavljen je kao kamen koji je otkinut i pokrenut bez Ijudskih ruku, i koji uništava lik, i tako da će umesto palih idolopokloničkih nacija nastati večno Božje carstvo. Proročanstvo predviđa široki razmer istorijskih događaja, neverovatno je precizno u svojoj sadržini, ali ne daje mnogo detalja o događajima koji su povezani sa poslednjim vremenom Pre kraja istorije. Ipak, proročanstvo iz sedmog poglavlja Knjige proroka Danila, dodaje boje
gruboj skici iz prvog proročanstva. Sedmo poglavlje je po svojoj sadržini paralelno sa drugim, jer koristeći različite simbole i dajući tačan opis principa otpale sile na kraju vremena, savesnom čitaocu ne ostavlja nikakvu sumnju u identitet ovog moćnog sistema koji se usuđuje da prkosi vojskama živoga Boga.
Drugo poglavlje iz Knjige proroka Danila povezano je sa sedmim poglavljem uz pomoć upotrebe
brojeva od jedan do četiri. Slično tome, povezana su poglavlja tri i šest iz Knjige proroka Danila jer oba
koriste progonstvo kao tip progonstva na kraju vremena. Poglavlja četiri i pet takođe su povezana, jer
oba govore o padu velikih diktatora što, takođe, služi i kao tip za velike događaje koji će se dogoditi na
kraju vremena. Navuhodonosor je pao i bio ponižen zbog svog ludila, jer je postao kao životinja i jeo
travu, i drugi, Valtasar, pada uništen božanskom intervencijom.
U drugom poglavlju Knjige proroka Danila vavilonski car primio je viziju, ali Bog je njeno značenje
otkrio svom proroku Danilu, da bi cara upoznao sa jedinim Stvoriteljem Bogom. Štaviše, vizija se odnosi
na napredak zemaljskih političkih sila koje će nastajati kroz vreme, ali će nestati pojavom Božjeg carstva.
Međutim, viziju u sedmom poglavlju Bog je dao svom proroku. Ona je veoma bogata simbolikom, a
pored ponavljanja poruke o usponu i padu zemaljskih carstava, ona naglašava bitku između istine i
zablude i prepoznaje »čoveka pogibli«. Ovde je moguće primeniti proročki princip ekspanzije.
Proročanstvo iz Knjige proroka Danila sedmog poglavlja ponavlja proročanstvo iz drugog poglavlja, ali
ubrzo ovo proročanstvo se proširuje prikazivanjem poslednjih događaja povezanih sa usponom i padom
antihrista. Bogata biblijska simbolika koja je upotrebljena u ovom proročanstvu predstavlja ključ je za
njegovo tumačenje, i ima suštinsku važnost za shvatanje značenja simbola u ovom proročanstvu.
Primenom principa da Biblija tumači samu sebe, sledeći kratki rečnik proročkih simbola pomoći će nam
da protumačimo ovo veliko proročanstvo.
Četiri zveri iz sedmog poglavlja
Prorok Danilo u svom snu vidi četiri nebeska vetra koji se sudaraju na velikom moru. Primenjujući
biblijsku definiciju ovih simbola, možemo da vidimo da će među narodima besneti ratovi i nevolje.
»I četiri velike zveri izidoše iz mora, svaka drugačija.« (Danilo 7,3)
»Prva beše kao lav, i imaše krila oriova; gledah dokle joj se krila poskuboše i podiže se sa zemlje i
stade na noge kao čovek, i srce Ijudsko dade joj se.« (Danilo 7,4)
Lav je u Bibliji upotrebljen kao simbol autoriteta i moći. Simbol se primenjuje na Hrista kada se o
Njemu govori kao o »lavu iz plemena Judinog«, ali je takođe i simbol za Vavilon, koji je uništavao nacije i
bio sedište otpale religije, koji čini sve da Božji narod zavede u idolopoklonstvo. Prorokujući o dolazećoj
propasti Jerusalima, koju će pokrenuti i izvršiti Vavilon, prorok Jeremija primenjuje simbol lava ukazujući
na ovu moćnu silu:
»Izlazi lav iz česte svoje i koji zatire narode krenuvši se ide s mesta svog da obrati zemlju tvoju u
pustoš, gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima.« (Jeremija 4,7)
Lav ima orlova krila, što predstavlja još jedan simbol Vavilona. Arheolozi su otkrili da je lav sa
orlovim krilima bio simbol koji je često primenjivan u vavilonskom predstavljanju skulptura. Štaviše, orao
je bio univerzalni simbol za boga sunca, a ova sila predstavljena lavom tako je osnažena od strane ovog
paganskog božanstva. Simbol čoveka koji je stao na dve noge odnosi se na ujedinjavanje Ijudskih
elemenata sa ovom silom u prkošenju Bogu. Pošto vavilonska religija čini osnovu svih paganskih religija,
Vavilon postaje odgovarajući simbol za savez verskih sila usmerenih protiv Boga na kraju vremena i koja
je prikazana u tekstu kao stopala od gvožđa i gline. U završnim razdobljima zemaljske istorije, sila koja je
oličena pojmom Vavilon još jedom će nadgledati događaje na Zemlji. Kasnije, u knjizi Otkrivenje, pronaći
ćemo simbol lava koji je povezan sa antihristom. Sledeće carstvo koje će vladati u jednom razdoblju
Ijudske istorije je Medo-Persijsko:
»Potom, gle, druga zver beše kao medved, i stade s jedne strane, i imaše tri rebra u ustima
među zubima svojim, i govoraše joj se: Ustani, jedi mnogo mesa.« (Danilo 7,5)
Sila koja je nasledila Vavilon u ovom tekstu predstavljena je medvedom. Medved je nagnut na jednu
stranu, što se od nosi na prvobitnu nejednakost dve sile koje su činile Medo-Persijski savez koji je trebalo
da zbaci Vavilonsko carstvo. Tri rebra se verovatno odnose na tri glavna napada za kontrolu nad
Vavilonskim carstvom: napad na Lidiju, Egipat i neposrednoVavilon koji je bio poražen od strane vojske
Kira Velikog. Bogatstvo biblijske tipologije prikazano u ovom velikom istorijskom događaju služi kao
udžbenik za velike događaje na kraju vremena. Vavilon, vladar nacija, zlatna glava, sedište verske i
političke sile, vladao je nacijama. On je uništio Jerusalim i pokorio Božji narod. Došlo je vreme da ova sila
bude uklonjena i Bog je izabrao Kira da to ostvari. Mnogo pre njegovog rođenja prorok Isaija nazvao je
Kira Gospodnjim pomazanikomi ovako prorokovao:
»Ovako govori Gospod pomazaniku svom Kiru, koga držim za desnicu, da oborim pred njim
narode i careve raspašem, da se otvaraju vrata pred njim i da ne budu vrata zatvorena.« (Isaija
45,1)
Isti prorok, prorokujući o Mesiji, napisao je:
»Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla
me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti
tamnica.« (Isaija 61,1)
Kir služi kao tip Hrista. On će prekinuti vladavinu Vavilona i oslobodiće zarobljenike. Kir je izdao
dekret o oslobođenju Izrailjaca da bez ikakvih obaveza mogu da se vrate u svoju domovinu. Hristos će na
isti način, zbaciti duhovni Vavilon na kraju vremena. On će osloboditi zarobljenike, odvesti ih u njihov
nebeski Hanan, a njihovo iskupljenje biće besplatno.
Medo-Persijanci su nastavili vavilonske verske rituale i ceremonije, a kult mitraizma sa svojih sedam
nivoa inicijacije postao je temelj za sistem obožavanja Sunca. Struktura kulta imala je svoju hijerarhiju.
Vernici su prolazili kroz seriju od sedam stepeni, a svaki od njih imao je posebni simbol i bio povezan sa
određenom planetom. Od najnižeg do najvišeg, stepeni su Koraks (gavran, pod Merkurom), Nimfus
(muška nevesta, pod Venerom), Miles (vojnik, pod Marsom), Leo (lav, pod Jupiterom), Perses (Persijanac,
pod Lunom, Mesecom), Heliodromus (Sunčev glasnik, pod Solom, Suncem), i konačno Pater (otac, pod
Saturnom). Kada pripadnik dostigne najviši nivo, Pater ili Otac, on postaje glava kongregacije. Treba
zapaziti i dva vida mitraističke inicijacije. Prvo, bilo je moguće da mitraički pripadnik bude vernik više od
jednog kulta, i drugo, ženama nije bilo dozvoljeno da postanu članovi.
Posle Miđana i Persijanaca nastalo je treće carstvo koje je Preuzelo kontrolu. Istorija kaže da su Grci
nasledili Medo-Persijsko carstvo.
»Potom videh, i gle, druga, kao ris, imaše na ledima četiri kriia kao ptica, i četiri glave imaše
zver, i dade joj se vlast.« (Danilo 7,6)
U osmom poglavlju Knjige proroka Danila, u daljem proročanstvu o sukcesijama i akcijama ovih
zemaljskih carstava, čitamo da će Grčka pokoriti Medo-Persijsko carstvo i da će na kraju biti podeljena u
četiri dela, pre nego što potpadne pod vlast Rimskog carstva. Zbog podele na četiri dela, zver ris u Knjizi
proroka Danila u sedmom poglavlju, ima četiri glave i četiri krila. Simbol risa je odgovarajući simbol za
Grčko carstvo, s obzirom na brzinu kojom je Aleksandar vršili osvajanja. Grčku, koja se spominje u istoj
knjizi u osmom poglavlju, ne treba mešati sa Grčkom iz klasičnog perioda koji je prethodio padu Persije,
već se sve ovo odnosi na Grčko Makedonsko carstvo Aleksandra Velikog koji je ugušio pobune u
državama gradovima Grčke i Trakije i tako je postao »prvi car« Grčke. Aleksandar je sebe proglasio
naslednikom faraona, a njegove trupe dodelile su mu položaj božanstva, obožavajući ga kao da je bog.
Jedan od najvažnijih Aleksandrovih ciljeva bilo je širenje grčke kulture i filozofije. Grčka religija dodala je
mnogo otmenosti, rituala i ceremonija zemaljskom sistemu obožavanja. Bahov kult, mitologija o bitkama
bogova i obožavanje ženskih božanstava ukorenili su se u samo tkivo ondašnjeg društva.
Konačno, Biblija predviđa četvrto carstvo koje će vladati Zemljom:
»Potom videh u utvarama noćnim, i gle, četvrta zver, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i
imaše veiike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svih
zveri pređašnjih, i imaše deset rogova.« (Danilo 7,7)
Četvrtu zver teško je opisati. Ona je užasavajuća, zastrašujuća i veoma moćna. To će biti carstvo koje
će ispuniti čašu grešnosti. lako će Rim biti podeljen, gvožđe će ostati sve do vremena u kome će ga
kamen pokrenut bez ruku uništiti.
Četiri nacije, koje nastaju jedna posle druge, paralelne su sa karakteristikama lika iz Knjige proroka
Danila, drugog poglavlja.
U vremenskom razdoblju poslednje sile, Rima, konačni sukob između onih koji su verni Bogu i onih
koji su u savezu sa neprijateljem doživeće svoj vrhunac u Armagedonskoj bitki. Nama preostaje da
otkrijemo zašto Rim treba da bude poslednja sila koja će vladati Zemljom, i zašto baš Rim treba da
prevaziđe nivo Božjeg trpljenja. Sta je to u odnosu prema Rimu, što poziva na konačno uništenje i koji
oblici lažnog verskog sistema treba da izazovu izlivanje nepomešanog Božjeg gneva (Otkrivenje 14,10) –
sud koji nije pomešan sa milošću.
lako zveri i metali redom dolaze jedno iza drugoga, čitav lik (uključujući zlatnu glavu, srebrna prsa i
ramena i bronzana bedra) uništen je kada ga kamen udara u noge. Medo-Persija je pokorila Vavilon, ali
vavilonski sistem obožavanja nije uništen, samo je pročišćen. Slično tome, kada su Grci osvojili Medo-
Persijsko carstvo, imena bogova bila su promenjena, ali sistem obožavanja ostao je potpuno isti. Ista
božanstva obožavana su u Rimu, ali, takođe, pod drugim imenom. Prema tome, konačna sila otpada, koja
će kontrolisati svetske događaje, sadržaće aspekte i oblike svih verskih sistema koji su se pojavili u istoriji.
Oni će biti tako postavljeni i prerušeni da prevare, ako je moguće, i izabrane.
Sledeći redosled iz drugog poglavlja, strašna zver iz sedmog poglavlja tako predstavlja Rim, koji iako
podeljen na deset delova predstavlja, ipak, Rim koji će vladati do kraja vremena. Metal se ne menja, on je
samo odvojen glinom, a stopala imaju deset prstiju što se podudara sa deset rogova iz sedmog poglavlja.
Deset rogova, prema proročanstvu, je deset carstava koja će nastati iz ovog carstva.
»I deset rogova jesu deset careva, koji će nastati iz tog carstva.« (Danilo 7,24)
Deset carstava, nastala iz Rima, nakon njegove propasti, su ista carstva koja su predstavljena sa
deset prstiju na liku koji je opisan u drugom poglavlju, i predstavljaju Ostrogote, Vizigote, Franke,
Vandale, Sveve, Alemane, Anglosaksonce, Herule, Lombarde i Burgunde (vidi sliku 4.2).
Dok je Danilo posmatrao deset rogova, među njima se pojavljuje drugi mali rog:
»… drugi mali rog izraste među onima, a tri prva roga iščupaše se pred njim; i gle, oči kao oči
čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari.« (Danilo 7,8)
U ovom stihu ponovo je spomenut čovek isto kao što je spomenut čovek povezan sa lavom, koji je
imao orlova krila i predstavljao Vavilon. Vavilon je prevario drevni svet svojim sistemom obožavanja
(predstavlja tip), i sila malog roga imaće iste elemente kao Vavilon, ali u univerzalnoj razmeri (predstavlja
veliki antitip). To je sila koja će huliti na Boga i govoriti velike reči i varati narode na kraju vremena. Nova
internacionalna verzija prevoda Biblije označava ovu silu kao antihrista, a fusnota u verziji Dovaj
(Rimokatolička Biblija) u 8. stihu kaže:
»Ovo se obično razume kao Antihrist.«
Sila malog roga, kao što ćemo videti, raste i postaje veća od svih drugih i treba je posmatrati kao rog
koji od maloga prerasta u stanje veličine. Pošto sila maloga roga predstavlja antihrista, od suštinske je
važnosti da tačno prepoznamo ovu silu. Naš metod treba da bude Sveto pismo koje samo tumači sebe.
Takođe je važno da zapazimo da »anti« ima dva značenja u Grčkom. Ono može da znači »protiv«, ali
može da znači i »umesto«. Prilikom upotrebe ovog predmetka u 75% slučajeva odnosi se na »umesto«, a ne na »protiv«. Postoje veoma jasne karakteristike prepoznavanja za silu kojom raspolaže rog, i zato
svaka pojedinačna kategorija mora tačno da se primeni kako bi određeno prepoznavanje bilo moguće.
Prepoznavanje antihrista
1. On je proizašao iz četvrte zveri.
Opis sile malog roga povezan je sa četvrtom zveri. Ovo je veoma važno, pošto postoje mnogi koji
prihvataju verovanje da se postojanje antihrista povezuje sa istorijskom prošlošću, i voleli bi da ga povežu
sa Antiohom IV Epifanom, grčkim carem, koji je progonio Jevreje i oskrnavio Hram. Takav stav ne uklapa
u proročanstvo, jer antihrist treba da nastane iz četvrte zveri, koja predstavlja Rim.
2. Nastao je »među« deset rogova.
»Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste među onima.« (Danilo 7,8)
Zapazite da mali rog nastaje između deset, što podrazumeva da su deset rogova već postojali, kada
se pojavio.
3. Nastao je »posle« uspostavljanja deset rogova.
»I deset rogova jesu deset careva, koji će nastati iz tog carstva, a posle njih nastaće drugi.«
(Danilo 7,24)
Uspon sile malog roga treba pratiti posle podele Rima na deset sila, što se kao stvarnost predstavlja
posle 476. godine nove ere, u vreme u kome je ova sila, koja je rasla od maloga, postala čvrsto
ukorenjena i kvalifikovana kao »rog«, da predstavlja cara ili carstvo.
4. Treba da »iščupa« tri roga.
»A tri prva roga iščupaše se pred njim…«
Uzdizanje sile maloga roga uništilo je tri od deset carstava. Pošto se pojavio nakon podele Rima u
deset različitih država (posle 476. godine nove ere), ali pre uništenja tri između njih (jer nastaje među
njima), sada imamo određeni vremenski okvir za uspon sile antihrista. Heruli, Vandali i Ostrogoti bili su
uništeni do 538. godine nove ere, tako da je ova sila nastala između 476. godine i 538. godine nove ere.
5. Treba da bude veći od ostalih.
»I beše po viđenju veći od drugih.« (Danilo 7,20)
Sila koja je opisana kao mali rog bila je veća od sile svih drugih država. To joj je donelo i stanje
političke nadmoći. lako je rasla od maloga, ona treba da postane veća od svih drugih sila.
6. Treba da se »razlikuje« od svih drugih.
»… I on će se razlikovati od pređašnjih…« (Danilo 7,24)
Pošto je rog car ili carstvo, mali rog mora da predstavlja cara ili carstvo koje se razlikuje od svih
prethodnih rogova, koji su predstavljali svetovna carstva. Precizno postavljene odlike po kojima se rog
razlikuje, učvršćene su na ukupnom zbiru njegovih atributa, o čemu ćemo kasnije govoriti.
7. Treba da ima »oči kao oči čovečije i usta koja govorahu velike stvari protiv Boga«.
»I gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari… I govoriće reči
na Višnjega.« (Danilo 7,8.25)
Već smo razgovarali o spominjanju čoveka i njegovoj povezanosti sa Vavilonom. Sila malog roga je
čovek koji ustaje protiv Boga i velikim rečima govori protiv Boga. To se odnosi na sistem verovanja koji
neposredno prkosi Bogu i postavlja sebe nasuprot Bogu. U drevnom Vavilonu car je smatran zlatnom
glavom. U caru se nalazila sva sila. Njegova reč bila je zakon, a on smatran božanstvom. Slično tome, u
velikom antitipu, sva sila još jednom će se naći sabrana u jednom čoveku koji će, kao predstavnik
sistema, izgovarati hulu i prisvajati status koji ne pripada smrtnom čoveku. Biblija u Novom zavetu
prepoznaje taj oblik hule. U zapisima iz Jevanđelja čitamo da su Jevreji dva puta hteli da kamenuju Isusa
zbog hule.
»Ne boj se, sinko, opraštaju ti se gresi tvoji… I gle, neki od književnika rekoše u sebi: Ovaj huli na
Boga.« (Matej 9,2.3)
»Sinko! Opraštaju ti se gresi tvoji… Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim
jednoga Boga?« (Marko 2,5-7)
»Za dobro delo ne bacamo kamenje na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se
Bog.« (Jovan 10,33)
Za razliku od Isusa, koji je Božji Sin i može da oprašta grehe, mali rog je sila koja tvrdi da može da
oprašta grehe i zatim bezobzirno prisvaja Božje pravo i položaj. Apostol Pavle, pišući Solunjanima,
naglašava ovu činjenicu ukazujući na antihrista:
»Koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj
kao Bog pokazujući sebe da je Bog.« (2. Solunjanima 2,4)
8. Treba da »vojuje sa svetima«.
»Taj rog vojevaše sa svecima i nadvladivaše ih.« (Danilo 7,21)
Sila malog roga je u stvari sila koja progoni, koja ratuje protiv Božjeg naroda i nadvlađuje ga.
9. »Pomišljaće da promeni vremena i zakone.«
»Pomišljaće da promeni vremena i zakone.« (Danilo 7,25)
Za koja vremena i zakone je Bog posebno zabrinut? Ovo se sigurno odnosi na zakone koje je sam
Bog postavio i vremena koja je Bog lično uspostavio. Deset zapovesti su Zakon koji je istaknut u Bibliji.
Prema tome, promena vremena i zakona odnosi se na pokušaj promene Božjeg zakona, kao i vremena
koje je Bog uspostavio.
10. Sveci će mu se dati u ruke za vreme, vremena i po vremena. (Danilo 7,25)
Da bismo shvatili ovo vremensko proročanstvo, potrebno je da razumemo biblijsko značenje
proročkog vremena. Ukratko ćemo se baviti proročanstvom, ali u ovom trenutku reći ćemo da će ova sila
imati moć nad Božjim narodom i progoniće ga u određenom vremenskom razdoblju.
11. »Izješće svu zemlju«.
»Ovako reče: Četvrta zver biće četvrto carstvo na zemlji, koje će se razlikovati od svih carstava, i
izješće svu zemlju i pogaziti i satrti.« (Danilo 7,23)
Ovo proročanstvo govori o Rimu. Međutim, paganski Rim nije doslovno ispunio ovo proročanstvo.
Kao što se vidi u šestoj karakteristici za prepoznavanje, sila malog roga bila je taj sastojak koji je nastao iz
Rimskog carstva, koji je trebalo da bude drugačiji od svih ostalih, i ta drugačija sila konačno će pojesti
čitavu Zemlju. Proročanstvo predviđa da će mali rog dobiti silu preko svetskih careva, što se odnosi na
sve političke entitete koji će postojati na kraju vremena.
12. Vladaće dok se ne pojavi Starac.
»Dokle dođe starac, i dade se sud svecima Višnjega, i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo.«
(Danilo 7,22)
Ovo je jedno od najdubljih proročanstava u vezi sa Antihristom. Antihrist je trebalo da se pojavi pre
538. godine nove ere (konačni datum za uništenjetri od deset prvobitnih carstava koja su nastala iz
Rimskog carstva), i trebalo je da vlada dok ne dođe Starac – što se odnosi na Drugi Hristov dolazak.
Nijedan pojedinac, prema tome, ne može da ispuni ovo proročanstvo, samo neka sila može da postigne
takvu dugovečnost. Pošto se prepoznaje kao rog, ili kao car ili carstvo prema biblijskoj definiciji, sigurno
možemo zaključiti da imamo posla sa carstvom i njegovim vladarima, koji postoje i koji deluju više od
jednog i po milenijuma.
13. Vlast će mu biti uzeta.
»Potom će sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim.« (Danilo 7,26)
Iz ovog teksta proizilazi Dobra vest da će Bog pobediti. Kada se Hristos vrati, ova sila koja razara biće
uništena i Bog će uspostaviti svoje Carstvo koja nikada neće biti uništeno i u kome više neće biti
progonstva. Bolesti više neće biti i Bog će otrti svaku suzu.
Koliko god da ovo zvuči žalosno i potresno, postoji samo jedna sila koja ima sve karakteristike prema
kojima može biti prepoznata. Pre nego što se pozabavimo detaljima, važno je da shvatimo da Biblija ovde
ne govori o pojedincima, već o sistemu koji više od jednog i po milenijuma tvrdi da ima silu kojom
nadgleda savest. Štaviše, u jednom razdoblju, imala je moć da sprovodi svoje dekrete i progoni sve one
koji su izabrali da budu poslušni Bogu i Njegovoj reči, a ne čoveku. Hristos je umro za sve Ijude i svi u
Njemu imamo pristup Božjoj milosti. Biblija ovde govori o sili koja zloupotrebljava svoj položaj i sebe
stavlja na Božje mesto, u dubokoj težnji da zauzme Božje mesto. Pojedinci su odgovorni Bogu za svetlost
prema kojoj žive. Osućtujući sistem, Bog ne osuđuje pojedince koji pripadaju sistemu, koji žive prema
svetlosti koju imaju i iskreno teže da izgrade zajednicu sa Njim. Nažalost, postoji samo jedan sistem koji
ima sve karakteristike za prepoznavanje navedene u Knjizi proroka Danila u sedmom poglavlju. To je
papski Rim. Zato svaki zainteresovan treba da u molitvi proučava Sveto pismo, tražeći da bude vođen od
Boga, i da zatim, kao apostol Pavle, pita:
»A on dršćući od straha reče: Gospode! Šta hoćeš da činim? I Gospod mu reče: Ustani i uđi u
grad, pa će ti se kazati šta ti treba činiti.« (Dela 9,6)
Otkriveni antihrist
1. On je izašao iz četvrte zveri.
Papski Rim nastao je iz pepela paganskog Rima. Istoričar K. K. Ekhart ovako piše:
»Kada se Rimsko carstvo raspalo i kada je njegovo mesto zauzelo više primitivnih, varvarskih
carstava, Rimokatolička crkva nije samo postala nezavisna država u verskim poslovima, već je
dominirala i u svetskim poslovima.«2
Svaki pojedini istoričar slaže se da je papski Rim nastao iz ruševina drevnog paganskog Rimskog
carstva. Tomas Hobs, engleski istoričar, kaže:
»Ako čovek razmotri početak ove velike crkvene vladavine, lako će zapaziti da je papstvo ništa
drugo nego duh pokojnog Rimskog carstva, koji sedi krunisan na grobu pomenutoga.«3
2. Nastao je »među« deset rogova.
svih drugih sila. Ovo zaista važi za papstvo. Posle prvobitne fuzije hrišćanstva sa paganskim religijama tog
vremena, rimski biskup rastao je u sili uz podršku imperatora Rimskog carstva.
Konstantin je bio prvi rimski imperator koji je prihvatio hrišćanstvo, odnosno samo se odenuo u
površinski sloj hrišćanstva. Godine 533. nove ere, imperator Justinijan proglasio je rimskog biskupa
duhovnim vođom hrišćanskog sveta.
Da bi se kvalifikovala kao rog, odnosno car, ova sila mora da ima carske atribute, što se doslovno
odnosi na Vatikan, koji do današnjeg dana deluje kao nezavisna država. On je nastao medu silama palog
Rima. Evropa koju danas poznajemo predstavlja ostatak rimskih rogova.
3. Nastao je »nakon« uspostavljanja deset rogova.
Rimska crkva rasla je u sili nakon što je Konstantin prihvatio hrišćanstvo, ali nije kontrolisala
svetovne poslove sve dok nisu na snagu stupili Justinijanovi dekreti. Sila Rimskog biskupa stalno se
povećavala i papski autoritet u svetovnim poslovima počeo je da deluje pošto su Varvari 476. godine
nove ere podelili Rim. Američki katolički tromesečni pregled iz meseca aprila 1911. godine kaže:
»Pre mnogo vremena, kada je Rim zbog zanemarivanja zapadnih imperatora prepušten na
milost varvarskim hordama, Rimljani su se obratili jednoj ličnosti tražeći pomoć i zaštitu, i moleći
ga da vlada njima… i tako su… uspostavili svetovnu vladavinu papa. Tako, ponizno se penjući na
cezarov presto, Hristov vikar uzeo je skiptar kome će se evropski vladari i carevi s poštovanjem
klanjati toliko mnogo vekova.«
Jedan citat ovako govori o papskoj monarhiji:
»Paks Romana je prestala da postoji. To je univerzalna zbrka. Ali kada god neki biskup
predsedava dvorom, religija štiti sve što je ostalo od drevnog poretka. Novi Rim se polako
pojavljuje na horizontu. To je naslednik religije, cara više nema… ali Pontifeks Maksimus
postoji… On je sada Hristov vikar, koji staru civilizaciju nudi plemenima sa severa. On ih obraća u
svoj kredo i oni mu služe kao svom ocu i vrhovnom sudiji. To je papska monarhija, koja u svojoj
sili i u svom usponu zasenjuje istoriju Evrope za hiljadu godina.«4
4. Treba da »iščupa« tri roga.
Samo papstvo može da odgovori na opis uništenja tri rimske podele. Ovo je u istoriji poznato kao
arijevska jeres, jer su tri carstva, koja nisu prihvatila papske naloge o Hristovom božanstvu, bila bukvalno
iščupana i nemilosrdno uništena. lako je doktrina o Hristovom božanstvu bila ispravna, metod postupanja
sa njom nije bio u Hristovom Duhu. Heruli su bili potpuno rasuti 493 godine, Vandali godine 534. a
Ostrogoti 538. godine nove ere. Ova osvajanja ojačala su papsku ruku i pomogla joj da se učvrsti do 538.
godine nove ere, kada se rimski biskup, pod zaštitom rimskog generala Vigilusa, popeo na papski tron.
Datum za uspostavljanje papskog Rima kao nezavisne sile može da se postavi u 538. godinu nove ere.
5. Treba da bude veći od ostalih.
»I beše po viđenju veći od drugih.« (Danilo 7,20)
Grupa reči »veći od drugih« prikazuje veliku silu koju je papstvo steklo u evropskim poslovima, a
koja je veća od svih drugih sila. Od godine 800. nove ere, kada je Karlo I Veliki primio svoju krunu od
pape, papstvo je trebalo da postane moćni autoritet nad carevima i nacijama. »Poniženje Kanose«
prikazano je u Crkvi svetog Petra u Rimu, prikazan je događaj iz 1077. godine, kada je Henrik IV, nemački
car, stajao tri dana u pokori u snegu, pre nego što mu je bila dozvoljena audijencija kod Pape Grgura VII.
Slično tome, engleski car Džon stajao je 1213. godine nag na hladnom mermernom podu čekajući da
bude primljen kod pape da bi mogao da mu se izvini. Veoma je zapaženo i uticajno svedočanstvo
katoličkog funkcionera:
»Vikar utelovljenog Božjeg Sina, pomazani prvosveštenik i vrhovni svetovni vladar, sedeo je u
svom tribunalu da nepristrasno sudi između nacije i nacije, između naroda i princa, između
vladara i njegovih podanika.«5
Luter je pisao:
»Strašno je pogledati čoveka koji sebe smatra Hristovim zamenikom, koji pokazuje
veličanstvenost sa kojom nijedan car ne može da se meri… On je, kažu oni, gospodar sveta, ali
sam Hristos je rekao – Moje carstvo nije od ovoga sveta. Mogu li vladavine vikara da se protežu
iznad vladavina njegovog Pretpostavljenog?«6
Papstvo je uvek smatralo da ima pravo da se meša u poslove država. Zemlje su bile podeljene, a
carevi postavljani i svrgavani papskim dekretima.
6. Bio je »drugačiji« od ostalih.
Papstvo se razlikovalo od svih drugih paganskih carstava koja su postojala, jer ono nije bilo samo
politička sila, već versko-politička sila. S obzirom na politički aspekt papstva, ono se u istoriji prepoznaje i
kao država. Papsko sedište je Vatikan, koje je potvrđeno u svom ovozemaljskom dostojanstvu
tradicionalnom gardom, svojom poštanskom službom u bankarskim sistemom. Vatikan je najmanja
država na svetu, zauzima samo 100 hektara, ali ima jednu od najjačih diplomatskih službi u svetu. Papski
predstavnici sede u prestonicama sveta, a zauzvrat, ove zemlje imaju svoje predstavnike u Vatikanu.
Papa nije samo poglavar Crkve, već i svetovni vladar papske države – Vatikana.
7. Treba da ima »oči kao oči čovečije i usta koja govorahu velike stvari protiv Boga«. (Danilo 7,8.25)
»… I gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari… I govoriće reči
na Višnjega.« (Danilo 7,8.25)
Da li papstvo ima takvu karakteristiku u svom crkveno-političkom ustrojstvu? Da, ima. Jedna o titula
Rimskog pontifa je latinska »Episkopus Episkoporium«, što znači »Nadglednik nad nadglednicima«, Uvek
kada se govori o sili malog roga, značajno je istaći da je ona povezana sa »čovekom«. Isti simbol
primenjuje se i u prikazivanju Vavilona (lav):
»… Kao čovek, i srce Ijudsko dade joj se.« (Danilo 7,4)
Papska sila koncentrisana je u jednom čoveku, u sistemu koji se naziva ultramontanizam. Na
savetovanju u Trentu, ultramontanizam bio učvršćen u svom sadašnjem obliku, u kome su papski dekreti
dobili autoritet dekreta samog Boga. Doktrina o papskoj nepogrešivosti dalje proširuje ovaj koncept i
papama osigurava položaj koji se pripisuje samo Bogu. U Otkrivenju, u 13. poglavlju isti sistem koji je
opisan u Knjizi proroka Danila, ponovo je prikazan u proročkom pogledu i kao dodatak nekim znacima
prepoznavanja koji su spomenuti u Danilovom sedmom poglavlju, pripisuje mu se broj 666, koji je »broj
čovečiji«. Iz Otkrivenja 13. poglavlja opširnije ćemo govoriti o ovoj temi. Kalvin je za papstvo rekao:
»Njegovo carstvo sastojaće se iz govorenja velikih reči, ili hule, protiv Višnjega.«7
To je sila koja huli. Nijedna druga sila na Zemlji nije se usudila da postavlja takve tvrdnje kao
papstvo. Savet u Trentu je objavio:
»Mi određujemo da Sveta apostolska stolica i rimski pontif imaju primat nad celim svetom.«8
Još jedna naročita izjava dolazi sa usana pape Lea XIII:
»Mi na ovoj Zemlji zauzimamo mesto Višnjeg Boga.«9
Nacionalni katolik, iz juna 1895. godine, navodi sledeće:
»Papa nije samo predstavnik Isusa Hrista, već je sam Isus Hristos, sakriven pod velom tela.«
Sledi još nekoliko primera ovakvih izjava o njihovom položaju na Zemlji:
»Papa ima tako veliko dostojanstvo i toliko je uzvišen da on nije običan čovek, već je kao Bog, i
namesnik Božji… On je prema tome, božanski monarh i vrhovni imperator, i car nad carevima…
Kada bi bilo moguće da anđeli pogreše u veri, ili da možda misle suprotno veri, njima bi sudio
papa i ekskomunicirao ih.«10
Kardinal Belarmin kaže:
»Sva imena koja Sveto pismo daje Hristu, vrlinom kojom je ustanovljeno da on vlada crkvom, sva
ta ista imena primenjuju se na papu.«11
»Mi definišemo da Sveta apostolska stolica i rimski pontif imaju primat nad celim svetom.«12
lako Biblija jasno govori da je učenje o opraštanju greha Ijudima hula, Katolička enciklopedija daje
sledeću izjavu o papskom autoritetu:
»Ova sudska vlast sadrži čak i silu da oprašta grehe.«13
U Katehizmu je postavljeno ovakvo pitanje:
PITANJE: Da li sveštenik stvarno oprašta grehe, ili on samo objavljuje da su oni oprošteni?
ODGOVOR: Sveštenik stvarno i istinski oprašta grehe vrlinom sile koju mu je Isus Hristos dao.14
U Dostojanstvu i dužnosti sveštenika navodi se:
»Sveštenik ima silu ključeva ili silu izbavljanja grešnika iz pakla, čineći ih dostojnim raja, i
menjajući ih sotoninih robova u decu Božju. Sam Bog dužan je da postupa prema sudu svojih
sveštenika i da oprosti ili ne oprosti… Kada Mihailo dođe umirućem hrišćaninu koji traži njegovu
pomoć, sveti arhanđeo može da otera đavole, ali ne može da oslobodi svog klijenta od lanaca,
sve dok sveštenik ne dođe da ga oslobodi.«15
Ne samo što tvrdi da ima Božji položaj, papstvo uzurpira i Božji položaj i uzima Njegov božanski
prerogativ da oprašta grehe Ijudima. To je hula najvišeg reda.
8. Treba da »vojuje sa svetima«.
Istorijska je činjenica da su veliki ratovi u Evropi vođeni na verskoj osnovi. Rim je nemilosrdno
progonio evropske protestante. Evropa je gurnuta u »Tridesetogodišnji rat« i »Stogodišnji rat« sa jednim
jedinim ciljem da se uništi protestantska reformacija. Valdenžani, albigenzi i hugenoti bili su nemilosrdno
proganjani, a Inkvizicija je uvela najokrutnije kazne koje su evropski prinčevi sprovodili nad onima koji bi
odbili da se poklone prevlasti Rima. Godine 1200. papa Inoćentije III naredio je da francuski kralj istrebi
albigenze, jer su odbili da prihvate papska učenja i verovali da je Biblija istinita Božja reč. Istoričari
D'Obinje i Vajli kažu da je više od milion tih nevinih Ijudi masakrirano u jednom jedinom pohodu.
Žan Kalvin je u pismu imperatoru Karlu V pisao:
Poričem da je ta Stolica… namesnik Hristov, koji, razjareno progoneći Jevanđelje, svojim
ponašanjem pokazuje da je antihrist.16
Poznati katolički pisac, Toma Akvinski, rekao je da osuđene jeretike treba usmrtiti baš kao i druge
kriminalce, jer su varalice. U jednom katoličkom časopisu čitamo:
»Ne možete da pobudite nikakvu pobožnost u našim dušama žaleći se zbog zapisa o katoličkim
zločinima… Mi nikada nismo napisali nijedan red koji olakšava ili ubiažava Inkviziciju. Mi nikada
nismo mislili da joj je potrebna odbrana.«17
Crkveni istoričar Filip Šaf komentariše:
»Koliko znamo, papa nikada nije izgovorio nijednu reč protesta zbog nehumanih mera koje su
sprovođene od strane španskog tribunala.«18
Istoričar Leki kaže:
»Rimska crkva prolila je mnogo više nevine krvi od bilo koje druge institucije koja je ikada
postojala među Ijudima.«19
9. »Pomišljaće da promeni vremena i zakone.«
Da li je papstvo činilo pokušaj da promeni Božji zakon i postavljena vremena? Odgovor je »da«. Bilo
koji katolički katehizam potvrdiće da je papstvo promenilo Božji zakon. Poređenje sa Biblijom pokazaće
da je izmenjen Zakon deset zapovesti. Druga zapovest, koja se odnosi na obožavanje likova i idola,
izbačena je iz katoličkog katehizma. Da bi ta zapovest bila nadoknađena, deseta je podeljena u dve.
Cetvrta zapovest koja se odnosi na subotni dan (jedina zapovest koja govori o vremenu) u katoličkom
katehizmu postaje treća zapovest, a dan bogosluženja papskim dekretom premešta se sa sedmog na prvi
dan u sedmici (od Subote u nedelju). Veliki papski govornik dr Ek, koji se susreo sa Luterom 1553. godine,
kaže:
»Nema nikakvog pominjanja prestanka subote i uspostavljanja nedelje u Jevanđeijima ili u
Pavlovim spisima – ili u celoj Bibliji; prema tome, to je uspostavila apostolska Crkva izvan Svetog
pisma.«20
Katolički svet kaže:
»Crkva je uzela pagansku filozofiju i učinila je tvrđom vere protiv neznabožaca. Uzela je
pagansku nedelju i učinila je hrišćanskom nedeljom. Zaista postoji nešto kraljevsko, nešto carsko
u suncu, što ga čini dostojnim amblemom Isusa, Sunca pravde. Prema tome, Crkva u ovim
zemljama kao da je rekla, ‘zadržite pagansko ime, ono treba da ostane posvećeno’. Tako je
paganska nedelja, posvećena Balderu, postala hrišćanska nedelja, posvećena Isusu.«21
Katoličko ogledalo, od 23. septembra 1893. godine kaže:
»Hrišćanska subota je, prema tome, do današnjeg dana priznati potomak Katoličke crkve, kao
bračni drug Svetog Duha, bez ijedne reči protesta od strane protestantskog sveta.
Otac Enrajt, u Sentinelu iz juna 1893. godine kaže:
»Biblija kaže: ‘Sećaj se dana subotnog da ga svetkuješ’. Katolička crkva kaže: ‘Ne! Svojom
božanskom silom ja ukidam subotni dan, i zapovedam vam da svetkujete prvi dan u sedmici, i
gle, čitav civilizovani svet klanja se u svetoj poslušnosti zapovesti svete Katoličke crkve.'«
Katehizmus Romanus, iz godine 1867. u trećem poglavlju navodi reči pape Pija iz 1566. godine:
»Božjoj crkvi je ugodno da versko proslavljanje subotnog dana bude premešteno na Gospodnji
dan (nedelju).«
Tako je papski Rim menjao Božji zakon i vremena, iako u Bibliji postoji sledeća Božja izjava: »Jer ja
Gospod ne menjam se.« (Malahija 3,6)
10. Sveci će mu se dati u ruke…
»… I daće mu se u ruke za vreme i za vremena i za po vremena.« (Danilo 7,25).
Vreme je godina, a razdoblje opisano kao vreme, vremena j po vremena (ili deljenje vremena) iznosi
tri i po godine. Neki savremeni biblijski prevodi taj tekst menjaju u »tri i po godine«. Za dalje potvrđivanje
ovog vremenskog razdoblja, možemo da iskoristimo tekst iz Otkrivenja 12,14. u kome je upotrebljena ista
grupa reči: »Vreme, vremena i po vremena«. Međutim, u drugim stihovima se isti događaj opisuje
drugačijim jezikom i ova paralela bolje ističe preciznost određivanja spomenutog vremenskog perioda. U
drugom tekstu iz Otkrivenja 12,6. isti period opisan je kao: »Hiljadu dvesta i šezdeset dana«. To je
proročanstvo o 1260 dana ili tri i po proročke godine. U biblijskom proročanstvu, dan predstavlja godinu
kao u 4.Mojsijevoj 14,34:
»Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, četrdeset dana, za svaki dan po godinu, nosićete grehe
svoje, četrdeset godina, i poznaćete da sam prekinuo s vama.« (Vidi Jezekilj 4,6)
»Za svaki dan po godinu«. Tako 1260 dana postaje 1260 godina. Reč koja je ovde upotrebljena za
vreme je aramejska reč IDDAN i označava proročku godinu koja se sastoji od 360 dana, prema tome,
»vreme, vremena i po vremena« odnosi se na tri i po proročke godine koje se sastoje od 1260 proročkih
dana. Ovo je potvrđeno u paralelnom proročanstvu iz Otkrivenja, u kome je period od tri i po godine
poistovećen sa 1260 proročkih dana, ili 1260 doslovnih godina. U zaključku:
vreme (jedna godina) = 360 dana (jevrejska godina)
vremena (neki prevodi kažu »dva vremena«) = 720 dana
pola vremena = 180 dana
= 1260 dana/godina
Papstvo će imati prevlast u svom proganjanju svetih punih 1260 godina. Zakonski prepoznata
papska prevlast počela je 538. godine nove ere, kada je imperator Justinijan uzdigao rimskog biskupa na
položaj poglavara svih crkava. Ovaj akt poznat je kao Justinijanov edikt. Dodajući 538. godini 1260 godina
dolazimo u 1798. godinu u vreme kada je papa bio svrgnut i zarobljen od strane francuskog i
Napoleonovog generala Bertijea. Napoleon je očigledno pokušao da uguši papstvo. Papa je oko
osamnaest meseci kasnije umro u izgnanstvu u Francuskoj. Ovaj događaj učinio je kraj papskoj sili i
sprovođenju papskih dekreta.
U savremenom svetu, mnogi će biti iznenađeni činjenicom da Biblija prepoznaje papski sistem kao
antihrista. On je sebe postavio na mesto koje na Zemlji pripada Isusu Hristu, i tvrdi da je u stanju da
posreduje između čoveka i Boga. Veliki reformatori bili su jedinstveni u svom prepoznavanju papskog
Rima kao sile antihrista, i reformacija je bila rezultat ovog shvatanja. Tako je odvajanjem od Rima, Biblija
još jednom postala opšteljudsko dobro i zato su mnogi reformatori bili spremni da umru nego da se
odreknu njenih svetih strana. Biblija, takođe, predviđa da će ova ista sila nastaviti da vlada sve do kraja i
da će ponovo sprovoditi svoje dekrete koji se suprote Božjim zapovestima.
11. Progutaće čitavu Zemlju.
Papski Rim treba da primi istu prevlast koju je uživao u srednjem veku vladajući na kraju vremena
evropskim narodima u nadnacionalnim razmerama. Ovo zapanjujuće proročanstvo ispunjava se do
detalja, delovanjem diplomatije i kroz rezolucije koje prihvataju svetska politička tela, tako da će papski
standardi i dekreti još jednom biti prihvaćeni kao nacionalni zakoni. Svetske vođe dale su Rimu zasluge
koje on želi i pozdravile ga kao »moralnu supersilu«. Oni su Rimu pripisali zasluge za slamanje
komunizma, a verska tela prihvataju papsku prevlast u verskim poslovima. Teme o kojima se radi veoma
su široke, i u kasnijim poglavljima detaljnije ćemo govoriti o njima.
12. Vladaće dok se ne pojavi Starac.
Papska prevlast u srednjem veku privremeno je bila ugušena 1798. godine, kada je Napoleon
okupirao Rim, i kada je papa bio zarobljen i poslan u izgnanstvo. Rim je izgubio svoj suverenitet, ali
ponovo ga je stekao 1929. godine, kada je Musolini obnovio papsku državu. Biblija predviđa da će mali
rod ponovo dostići prevlast koju je imao u srednjem veku. O ispunjavanju ovog proročanstva govorićemo
u poglavlju Dve zveri iz Otkrivenja 13. poglavlja.
Činjenica da sila malog roga treba da postoji sve dok ne dođe Starac, doprinosi zaključku da je
neprihvatljivo opšte shvatanje da je Antioh Epifan, car iz dinastije Seleukida u Grčkoj, koji je oskrnavio
Hram u Jerusalimu, mogao da bude antihrist. Ovo opšte prihvaćeno preterističko mišljenje nije moguće
zato što Isus, Pavle i Jovan govore o antihristu kao o budućoj sili. Prema tome, samo se papstvo uklapa u
vremenski okvir postavljen u Danilovom sedmom poglavlju.
13. Vlast će mu biti uzeta.
»Potom će sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim.« (Danilo 7,26)
Kamen će udariti u noge lika i sva carstva sa svojom zemaljskom pompom i crkvenom moći razbiće
se prilikom dolaska Gospoda nad vojskama. Prevara će se završiti i zato Isus objavljuje:
»Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći.« (Matej 24,35)
»Da vas niko ne prevari nikakvim načinom; jer neće doći dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže
se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje,
tako da će on sesti u crkvi Božjoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog… Jer se već radi tajna
bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava. Pa će se onda javiti bezakonik, koga će
Gospod Isus ubiti duhom usta svojih, i iskoreniti svetlošću dolaska svoga.« (2.Solunjanima
2,3.4.7.8)
Pavle kaže da će najpre doći »otpad« od Crkve. To znači da će Crkva pasti u otpad pre toga dana,
koji se odnosi na Drugi Hristov dolazak. »Bezakonik« se »protivi« Bogu i samovlasno zauzima Božji
položaj. On, kao Bog, sedi umesto Boga, u Božjem hramu, pokazujući se da je Bog. To je antihrist, onaj
koji je zauzeo mesto pravog Hrista.
Pavle je rekao da se već u njegovo vreme radi »tajna bezakonja«, i da će dostići puno otkrivenje pre
Drugog Gospodnjeg dolaska. Istoričar Filip Šaf komentariše otpad Crkve:
»Nijedna crkva… u hrišćanstvu nikada nije pala tako nisko kao Latinska crkva u desetom veku.«22
Ko sedi u Božjem hramu pokazujući se da je Bog? Veliki reformator Žan Kalvin prepoznao je
antihrista. Godine 1536. ovako je pisao:
»Danilo i Pavle su predvideli da će antihrist sedeti u Božjem hramu… Mi tvrdimo da je on papa…
Neke osobe misle da smo previše oštri i kritički raspoloženi kada rimskog pontifa nazivamo
»antihristom«, ali oni koji dele ovo mišljenje ne shvataju da donose istu presudu pretpostavke
protiv samog Pavla, na osnovu koga mi govorimo.«23
Martin Luter je takođe prepoznao antihrista iz svog proučavanja Pavlove poslanice Solunjanima, i
proročkih knjiga proroka Danila i Otkrivenja. Godine 1520. Luter je pisao svom dobrom prijatelju
Spalatinu:
»Ja sam praktično uveren, i više ne mogu da sumnjam, da je papa stvarno antihrist… jer sve tako
tačno odgovara njegovom načinu života, dela, reči i zapovesti.«24
Kalvin i Luter nisu bili jedine crkvene vođe koji su otkrili antihrista. Bezbroj reformatora, kao što su
Tomas Kranmer, Džon Viklif, Jan Hus, Jeronim, Savonarola, Džon Noks i Džon Melankton prepoznali su da
je papstvo antihrist. Luter je slobodno iziavio:
»Mi nismo prvi koji tumačimo da je papstvo carstvo antihrista… On (Džon Purvi, godine 1390.
nove ere) s pravom i istinski objavljuje da je papa »antihrist« jer je on… svedok koga je Bog
unapred postavio da utvrdi našu doktrinu.«25
Identitet antihrista bio je dobro poznat reformatorima. Oni su to čak uklesali u jedan kamen iznad
ratshausa u Nirnbergu, tako da buduće generacije ne zaborave. Ista papska sila ponovo će se otkriti u
završnim događajima zemaljske istorije, i ako ne želimo da budemo prevareni lukavim delima ove sile,
potrebno je da budemo utemeljeni na Svetom pismu i verujemo u »jednog Gospoda, jednog Cara, Cara
nad carevima, Gospodara nad gospodarima, Isusa Hrista našeg Spasitelja«.