Karlo Veslej se jednog dana teško razboleo, tako da je mislio da je došao kraj njegovom životu.jedan prijatelj ga je tada upitao na čemu temelji svoju nadu u večni život. On je odgovorio: »Ja sam služio Bogu kako sam najbolje znao.« Kad je izgledalo da prijatelj koji mu je postavio pitanje nijebio zadovoljan ovim odgovorom. Veslej je rekao samome sebi: »Šta! zar moji napori nisu dovoljantemelj mojoj nadi? Zar da me liši mojih zasluga? Tada ne bih imao ništa drugo u šta bih se mogaopouzdati.« Tolika je bila gusta tama koja je pokrila crkvu; ona je sakrila nauku o očišćenju,oduzela je Hristu njegovu slavu i odvratila pogled ljudi sa jedine nade spasenja, a to je krvrazapetog Otkupitelja.
Veslej i njegovi suradnici su uvideli da prava vera ima svoje sedište u srcu, i da Božji zakonobuhvata ne samo reči i dela nego i misli. Bili su uvereni da je potrebna svetost srca i ispravno spoljašnjo ponašanje, i zato su želeli da žive novim životom. Trudili su se da molitvom samoodricanja, ljubavi i poniznosti, i strogo su izvršavali sve ono što im se činilo da bi im moglopomoći da postignu svoj cilj; svetost koja će im pribaviti Božju naklonost. Ali oni nisu postigli ono za čim su težili. Njihovi napori nisu ih oslobodili ni od osude greha ni od njegove moći. Prolazili su kroz isto iskustvo koje je prošao Luter u svojoj ćeliji u Efrurtu. Njih je mučilo isto pitanje koje injega mučilo: »Kako će se čovek opravdati pred Bogom?« ***O Jovu 9,2.
Vatra božanske istine bila se skoro ugasila na oltaru protestantizma. Ona je trebala ponovo da se zapali starom bakljom, koju su sačuvali češki Hrišćani i predavali je u nasledstvo iz generacije ugeneraciju. Posle reformacije, protestantizam je u Češkoj bio pogažen od strane rimskih hordi. Svi koji su odbili da se odreknu istine morali su da napuste svoju domovinu. Neki od njih našli su utočište u Saskoj, gde su sačuvali staru veru. Od potomaka ovih Hrišćana primili su svetlost Veslej injegovi drugovi.
Džon i Karlo Veslej, pošto su bili posvećeni za propovedničku službu, poslani su u Ameriku sa jednom misijom. Na njihovom brodu nalazila se jedna grupa moravske braće. Za vreme tog putovanja nastala je velika bura. Džon Veslej, suočen sa smrću, osećao je da nije pomiren sa Bogom. Moravska braća, naprotiv, pokazivala su spokojstvo i pouzdanje u Boga, što je njemu bilo potpuno strano.
»Već duže vremena«, pisao je on kasnije, »posmatrao sam njihovo ozbiljno ponašanje. Svoju poniznost stalno su dokazivali time što su drugim putnicima činili takve usluge koje ne bi izvršio nijedan Englez. Za te usluge nisu tražili niti primali nikakvu platu. ’Dobro je’. govorili su oni, ’da se naša ohola srca tako ponize, jer naš dobri Spasitelj je učinio mnogo više za nas.’ Svaki dan pružao im je prilike da pokažu krotkost koju nikakva uvreda nije mogla obeshrabriti. Ako ih je ko gurnuo,udario ili oborio na zemlju, ustajali su mirno i uklanjali se bez ijedne reči žalbe. Sada je nastupila prilika da pokažu da li su slobodni od straha isto tako kao što su slobodni od ponositosti, gneva i osvete. za vreme pevanja psalma, kojim su otpočeli bogosluženje, naišao je iznenada talas bure,pokidao veliko jedro, pokrio brod i prelio se izmeñu paluba, tako da je izgledalo kao da nas je već progutala morska dubina. Mnogim Englezima se iz grudi oteo užasan uzvik straha. Samo su moravska braća ostala spokojna; čak nisu prekinula ni pevanje psalma. Veslej je upitao kasnije jednoga od njih: ’Zar se vi niste bojali?’ On je odgovorio: ’Hvala Bogu, ne!’ ’Zar se vaše žene ideca nisu uplašili?’ On je odgovorio blago: ’Hvala Bogu, ne!’ ’Ne, naše žene i deca ne boje sesmrti!« Stigavši u Savanu, Džon Veslej je kratko vreme boravio kod moravske braće, i bio je duboko dirnut njihovim Hrišćanskim ponašanjem. O jednom njihovom bogosluženju, koje se toliko razlikovalo od mrtvog formalizma engleske crkve, on je rekao: »Velika jednostavnost i svečanost cele službe skoro su me naterali da zaboravim na minulih sedamnaest vekova i da se u mislima prenesem usred jednoga od onih skupova gde nije bilo formalizma i ceremonije, gde se predjedavali Pavle, ćilimar, ili Petar, ribar, i gde se otkrivao Sveti Duh i njegova sila.«
Vrativši se u Englesku, Veslej, poučen od jednog moravskog propovednika, stekao je jasnije razumevanje biblijske vere. Shvatio je da je za spasenje potrebno da se odrekne svojih sopstvenih dela i da se potpuno preda »Jagnjetu Božjem, koje uzima na sebe grehe sveta.« Na jednom sastanku moravske braće u Londonu pročitana je bila jedna stranica iz Luterovih spisa gde se opisuje promena koju Duh Sveti vrši u srcu vernika. U toku slušanja, Veslej, je osetio kako se vera zapalilau njegovom srcu. »Ja sam osećao kako se moje srce čudnovato ugrejalo«, rekao je on. »Osećao sam da se uzdam u Hrista za svoje spasenje, jedino u Hrista, i dobio sam osvedočenje da mi je on oduzeo grehe, da me je spasao od grehovnog zakona i od smrti.«
Za vreme dugih godina napornog rada, poniženja i samoodricanja, Veslej je imao samo jedan cilj:da nadje Boga. Taj cilj je sada postigao; otkrio je da se milost ne dobija molitvama, postovima,milostinjama i delima odricanja, već kao dar, »bez novca i badava.«Kad se utvrdio u Hristovoj veri, Veslejeva je jedina želja bila da svuda raširi poznavanje divnog evanñelja o besplatnoj Božjoj milosti. »Cio svet je moja župa«, rekao je on. »Time želim reći da nasvakom mestu, gde god se nalazim, moje je pravo, i sveta dužnost, da objavim svima, koji žele da me slušaju, radosnu vest spasenja.«
Nastavio je svoj život vernosti i odricanja, koji sada više nije bio temelj nego rezultat njegove vere; ne koren, već plod svetosti. Milost Božja u Hristu Isusu je temelj Hrišćanske vere, i ta se milost otkriva u poslušnosti. Veslej je posvetio svoj život propovedanju velikih istina koje je primio: o opravdanju kroz veru u Hristovu krv očišćenja i o preporoñenju silom Svetog Duha, čiji plod je život sličan Hristovom životu.
E. Vajt – Velika Borba