Dela apostolska
8:26 A anđeo Gospodnji reče Filipu govoreći: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je.
8:27 I ustavši pođe. I gle, čovek Arapin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice arapske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu,
8:28 Pa se vraćaše, i sedeći na kolima svojim čitaše proroka Isaiju.
8:29 A Duh reče Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima.
8:30 A Filip pritrčavši ču ga gde čita proroka Isaiju, i reče: A razumeš li šta čitaš?
8:31 A on reče: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede s njim.
8:32 A mesto iz pisma koje čitaše beše ovo: Kao ovca na zaklanje odvede se, i nem kao jagnje pred onim koji ga striže, tako ne otvori usta svojih.
8:33 U Njegovom poniženju ukide se sud Njegov. A rod Njegov ko će iskazati? Jer se Njegov život uzima od zemlje.
8:34 Onda uškopljenik odgovori Filipu i reče: Molim te, za koga ovo govori prorok? Ili za sebe ili za koga drugog?
8:35 A Filip otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu jevanđelje Isusovo.
8:36 Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim?
8:37 A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji.
8:38 I zapovedi da stanu kola, i siđoše oba na vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga.
8:39 A kad iziđoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika, a anđeo Gospodnji uze Filipa, i više ga ne vide uškopljenik; nego otide putem svojim radujući se.
8:40 A Filip se obrete u Azotu; i prolazeći propovedaše jevanđelje svima gradovima, dok ne dođe u Ćesariju.
**************************************************************************************************************
Dela apostolska
Dogodi se pak, kad beše Apolos u Korintu, da Pavle prolažaše gornje zemlje, i dođe u Efes, i našavši neke učenike
19:2 Reče im: Jeste li primili Duha Svetog kad ste verovali? A oni mu rekoše: Nismo ni čuli da ima Duh Sveti.
19:3 A on im reče: Na šta se dakle krstiste? A oni rekoše: Na krštenje Jovanovo.
19:4 A Pavle reče: Jovan krsti krštenjem pokajanja, govoreći narodu da veruju Onog koji će za njim doći, to jest, Hrista Isusa.
19:5 A kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa.
19:6 A kad Pavle metnu ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, i govoraše jezike i proricahu.
19:7 A beše ljudi svega oko dvanaest.
*********************************************************************************************************
Jevndjelje po Jovanu
1:29 A sutradan vide Jovan Isusa gde ide k njemu, i reče: Gle, jagnje Božije koje uze na se grehe sveta.
1:30 Ovo je Onaj za koga ja rekoh: Za mnom ide čovek koji preda mnom postade, jer pre mene beše.
1:31 I ja Ga ne znadoh: nego da se javi Izrailju zato ja dođoh da krstim vodom.
1:32 I svedoči Jovan govoreći: Videh Duha gde silazi s neba kao golub i stade na Njemu.
1:33 I ja Ga ne znadoh; nego Onaj koji me posla da krstim vodom On mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i stoji na Njemu to je Onaj koji će krstiti Duhom Svetim.
1:34 I ja videh i zasvedočih da je ovaj Sin Božji.
1:35 A sutradan, opet, stajaše Jovan i dvojica od učenika njegovih,
1:36 I videvši Isusa gde ide, reče: Gle, jagnje Božije.
1:37 I čuše ga oba učenika kad govoraše, i otidoše za Isusom.
*******************************************************************************************************
Ova glava zasnovana je na Mateju 3,13–17; Marku 1,9–11; Luki 3,21–22.
KRŠTENJE
Glas proroka iz pustinje i njegova uzvišena vest raširili su se po celoj Galileji. Vest je doprla do
seljaka u najzabačenijim brdskim mestima i do ribara kraj mora, i u ovim jednostavnim, ozbiljnim
srcima naišla na svoj najiskreniji odaziv. U Nazaretu ona je bila kazivana u drvodeljskoj radionici
koja je pripadala Josifu i jedan je prepoznao poziv. Njegovo vreme je došlo. Okrećući se od svog
svakodnevnog napornog rada, oprostio se od majke i sledio korake svojih zemljaka koji su se sticali
ka Jordanu.
Isus i Jovan Krstitelj bili su rođaci blisko povezani okolnostima svog rođenja; pa ipak nisu lično
poznavali jedan drugoga. Isus je živeo u Nazaretu u Galileji, a Jovan u Judejskoj pustinji. U sasvim
različitim uslovima, živeći povučenim životom, nisu imali vezu jedan s drugim. Proviđenje je tako
odredilo. Nikakva prilika nije trebalo da bude pružena koja bi ih optuživala da su se dogovarali da
podupiru tvrdnje jedan drugoga.
Jovan je bio upoznat s događajima koji su obeležili Isusovo rođenje. On je čuo o poseti
Jerusalimu u Njegovom detinjstvu i o tome što se dogodilo u rabinskoj školi. Znao je o Njegovom
bezgrešnom životu i verovao je da je On Mesija, ali o tome nije imao pouzdano jemstvo. Činjenica
da je Isus toliko godina ostao nepoznat, ne dajući nikakvo posebno svedočanstvo o svom zadatku,
davalo je priliku za sumnju u to da li On može da bude Obećani. Krstitelj, međutim, čekao je u veri
uzdajući se da će Mesija zatražiti da ga krsti svojim rukama i da će se tada dati znak o Njegovom
božanskom karakteru. Tako će on moći da Ga predstavi narodu.
Kad je Isus došao da se krsti, Jovan je u Njemu otkrio čistoću karaktera koju nikada ranije nije
zapazio ni u jednom čoveku. Sama atmosfera Njegovog prisustva bila je sveta i ulivala je
strahopoštovanje. Među mnoštvom koje se okupljalo oko njega na Jordanu, Jovan je slušao mračne
priče o zločinima i susreo se s dušama povijenim pod teretom bezbrojih greha; ali nikada nije došao
u dodir s ljudskim bićem koje je toliko odisalo božanskim uticajem. Sve je to bilo u skladu s onim
što je Jovanu otkriveno o Mesiji. Ipak, ustezao se da ispuni Isusov zahtev. Kako može on, grešnik,
da krsti Bezgrešnoga? I zašto bi se Onaj kome nije potrebno pokajanje podvrgao obredu koji je
predstavljao priznanje krivice koja treba da se opere?
Kada je Isus zatražio krštenje, Jovan se povukao uzviknuvši: „Ti treba mene da krstiš, a Ti li
~ 39 ~
dolaziš k meni?“ Odlučnim ali ipak plemenitim autoritetom Isus je odgovorio: „Ostavi sad, jer tako
nam treba ispuniti svaku pravdu.“ Popustivši, Jovan je poveo Spasitelja do Jordana i zagnjurio ga u
vodu. Isus „izađe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božijega gde silazi kao
golub i dođe na njega.“
Isus nije primio krštenje kao priznanje svoje sopstvene krivice. On se poistovetio s grešnicima,
učinivši korak koji mi treba da učinimo i izvršivši posao koji mi moramo da izvršimo. Njegov život
patnji i strpljive istrajnosti nakon krštenja takođe je primer nama.
Kad je izašao iz vode, Isus je priklonio glavu u molitvi na obali reke. Pred Njim se otvara novo i
značajno razdoblje. On je sada na širokoj pozornici ulazio u svoj životni sukob. Iako je bio Knez
mira, Njegov dolazak mora da bude kao isukivanje mača. Carstvo koje je On došao da zasnuje bilo
je suprotno od onoga što su Jevreji želeli. On koji je bio temelj izrailjskih obreda i uređenja
smatraće se kao njihov neprijatelj i rušitelj. On koji je objavio zakon na Sinaju biće osuđen kao
prestupnik. On koji je došao da slomi Sotoninu silu, biće proglašen Velzevulom. Niko na Zemlji
nije Ga razumevao i u toku službe On je i dalje morao hoditi sam. Tokom celog Njegovog života,
Njegova majka i braća nisu shvatala Njegovu misiju. Čak ni Njegovi učenici nisu Ga razumevali.
On je prebivao u večnoj svetlosti, kao jedan s Bogom, ali svoj život na Zemlji morao je da provede
u usamljenosti.
Kao jedan od nas, morao je da nosi teret naše krivice i nesreće. Bezgrešni je morao da oseti
sramotu greha. Onaj koji je voleo mir, morao je da prebiva s nemirom, istina je morala da boravi s
neistinom, čistota s nečistotom. Svaki greh, svaka nesuglasica, svaka ponižavajuća požuda koju je
prestup doneo, bila je mučenje za Njegov duh.
Sam je morao da utaba stazu, sam je morao da nosi teret. Na Njemu koji je ostavio svoju slavu i
prihvatio slabosti ljudskog roda, mora da počiva otkupljenje sveta. On je sve to video i osećao, ali
Njegov cilj ostao je nepoljuljan. Od Njegove mišice zavisilo je spasenje palog roda i On je ispružio
svoju ruku da bi uhvatio ruku Svemoćne ljubavi.
Spasiteljev pogled kao da je prodirao u nebo dok je izlivao svoju dušu u molitvi. Dobro je znao
kako je greh otvrdnuo ljudska srca, i kako će im biti teško da raspoznaju Njegovu misiju i prihvate
dar spasenja. On je molio Oca za silu da pobedi njihovo neverovanje, da slomi okove kojima ih je
Sotona zarobio i za njihovo dobro pobedi rušitelja. On je tražio dokaz da Bog prihvata ljudski rod u
ličnosti svoga Sina.
Nikada ranije anđeli nisu slušali takvu molitvu. Oni su žarko želeli da svom voljenom
Zapovedniku donesu vest ohrabrenja i utehe. Ali ne – sam Otac će odgovoriti na molbu svoga Sina.
Neposredno s prestola izlazili su zraci njegove slave. Nebesa su se otvorila i na Spasiteljevu glavu
sišla je najčistija svetlost u obliku goluba – prikladan znak Onoga koji je ponizan i krotak.
Od ogromnog mnoštva na Jordanu, malo njih, osim Jovana, raspoznalo je ovo nebesko viđenje.
Ipak, svečana ozbiljnost božanskog Prisustva počivala je nad okupljenima. Narod je stajao i u tišini
posmatrao Hrista. Njegova prilika kupala se u svetlosti koja večno okružava Božji presto. Njegovo
podignuto lice bilo je proslavljeno, što nikada ranije nisu videli na čovekovom licu. Sa otvorenih
nebesa čuo se glas kako govori: »Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.«
Ove reči potvrde date su da bi nadahnule verom one koji su bili svedoci ovog prizora i ojačale
Spasitelja za Njegovu misiju. Iako su gresi sveta, koji je skrivio, položeni na Hrista, iako se ponizio
uzimanjem naše pale prirode na sebe, glas s Neba proglasio Ga je Sinom Večnoga.
Jovan je bio duboko dirnut kad je video Isusa kao poniznog molioca koji je sa suzama u očima
tražio Očevu potvrdu. Kad Ga je Božja slava okružila i kad se začuo glas sa Neba, Jovan je
prepoznao znak koji je Bog obećao. On je znao da je Onaj koga je krstio bio Otkupitelj sveta. Sveti
Duh je počivao na njemu i ispruženom rukom pokazujući na Isusa, povikao je: »Gle, jagnje Božije
~ 40 ~
koje uze na se grehe sveta.«
Niko od slušalaca, pa čak ni sam govornik, nije razabrao značenje reči »Jagnje Božje«. Na brdu
Moriji Avram je čuo pitanje svoga sina: »Oče!… gde je jagnje za žrtvu?« Otac je odgovorio: „Bog
će se, sinko, postarati za jagnje sebi za žrtvu.“ (1. Mojsijeva 22,7.8) U ovnu koga je Bog dao
umesto Isaka, Avram je video simbol Onoga koji će umreti za grehe ljudi. Sveti Duh preko Isaije,
prihvatajući ovo slikovito prikazivanje, prorokovao je o Spasitelju: »Kao jagnje na zaklanje vođen
bi.« »I Gospod pusti za nj bezakonje svih nas« (Isaija 53, 7.6), ali izraelski narod nije shvatio ovu
pouku. Mnogi od njih smatrali su žrtvene darove kao što su neznabošci gledali na svoje žrtve – kao
darove pomoću kojih sami mogu da umilostive Božanstvo. Bog je želeo da ih pouči kako iz
Njegove ljubavi proizlazi dar koji ih miri s Njim.
Reč koja je upućena Isusu na Jordanu »ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji« – obgrlila
je ceo ljudski rod. Bog je progovorio Isusu kao našem predstavniku. Pored svih naših greha i
slabosti, nismo odbačeni kao bezvredni. On »nas oblagodati (prihvati) u ljubaznome«. (Efescima
1,6) Slava koja je počivala na Hristu zalog je Božje ljubavi za nas. Ona nam govori o sili molitve –
kako ljudski glas može da dopre do Božjeg uha i naše molbe budu prihvaćene u nebeskim
dvorovima. Zbog greha Zemlja je odsečena od Neba, i otuđena od njegove zajednice; ali Isus ju je
opet povezao s područjem slave. Njegova ljubav okružila je čoveka dosegnuvši do najvišeg Neba.
Svetlost koja je sa otvorenih kapija padala na Spasiteljevu glavu padaće i na nas dok se molimo za
pomoć da se odupremo iskušenju. Glas koji je govorio Isusu, kaže svakoj vernoj duši: »Ovo je sin
moj ljubazni koji je po mojoj volji.«
»Ljubazni! sad smo deca Božja, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže,
bićemo kao i on, jer ćemo ga videti kao što jest.« (1. Jovanova 3,2) Naš Otkupitelj otvorio je put,
tako da najgrešniji, najugroženiji, najugnjeteniji i nejprezreniji mogu da nađu pristup ka Ocu. Svi
mogu da imaju dom u stanovima koje je Isus otišao da pripremi. »Tako govori sveti istiniti, koji ima
ključ Davidov, koji otvori i niko ne zatvori, koji zatvori i niko ne otvori… Gle, dadoh pred tobom
vrata otvorena, i niko ih ne može zatvoriti.« (Otkrivenje 3,7.8)