Iz knjige Martin Luter – Razgovori za stolom
Prokleti su svi propovednici koji u crkvi teže visokim i teškim stvarima, i, zanemarujući spasavanje siromašnog neukog naroda, traže svoju sopstvenu čast i hvalu, a pritom i da zadovolje jednu ili dve ambiciozne osobe.
Kada ja propovedam, ja sebe duboko potopim. Ne gledam ko je lekar ko li sudija, kojih ovde u ovoj crkvi ima više od četrdeset, već opažam mnoštvo mladih ljudi, dece i sluga, kojih ima više od dve hiljade. Ja propovedam ovima, i usmeravam se na one kojima je to potrebno. Zar me ostali neće čuti? Vrata stoje otvorena za njih; oni mogu da odu. Vidim da ambicija propovednika raste i povećava se; to će stvoriti najveću nevolju u crkvi, i proizvesti veliku galamu i razdor; jer će oni učiti visoke stvari po pitanju države, sve u cilju pohvale i časti; oni će zadovoljiti svetske mudrace, a međuvremenu zanemariti jednostavno i obično mnoštvo.
Pravedan, pobožan i istinit propovednik treba da usmeri svoje propovedanje ka siromašnoj, jednostavnoj vrsti ljudi, kao majka koja umiruje svoje dete, koja ga ljulja i igra se sa njim, darujući mu mleko iz svoje dojke, i ne treba joj nikakav slatkiš za to. Tako bi trebalo i propovednici da se ponašaju, podučavajući i propovedajući jasno, da bi jednostavni i neobrazovani mogli shvatiti i razumeti, i zadržati ono što oni kažu. A kada dođu kod mene, kod Melanhtona, kod dr Palmera, itd, neka onda pokažu svoju umešnost, svoje obrazovanje; neka dobro predstave svoje adute. Ali razmetanje sa hebrejskim, grčkim i latinskim rečima u njihovim javnim propovedima ima ukus samohvalisanja, koje ne odgovara niti vremenu niti mestu.