CLXXI
Idolopoklonstvo čine sve vrste navodne svetosti i obožavanja, ma koliko te patvorene duhovnosti spolja blistale slavom i krasotom; jednom rečju, sve vrste pobožnosti u kojima se Bogu služi bez Hrista kao Posrednika, bez Njegove reči i naloga. U papstvu se smatralo delom velike svetosti da monasi sede u svojim ćelijama i duboko razmišljaju o Bogu i Njegovim čudesnim delima; da u njima gori plamen revnosti, da saviju svoja kolena, da se mole i zamišljaju nebeske stvari uz takvu predanost da zaplaču od radosti. Obuzeti tim svojim čudnim maštarijama, odagnali bi svaku želju i pomisao na ženu, i sve drugo što je ovozemaljsko i prolazno. Činilo se da jedino razmišljaju o Bogu i njegovim čudesnim delima. Ipak, sva ta naizgled sveta dela pobožnosti, koje ljudski um i mudrost smatraju anđeoskim i svetim, nisu ništa drugo do telesna dela. Sve vrste religije, gde ljudi služe Bogu bez Njegove Reči i zapovesti, jednostavno su idolopoklonstvo, i što svetija i duhovnija takva religija izgledala, to je škodljivija i otrovnija; jer ona odvodi ljude od vere Hristove, i čini da se ljudi oslanjaju na sopstvenu snagu, dela i pravednost.
Tako isto, sve vrste monaških redova, postovi, molitve, gruba odeća – kostret, strogost kapucinera, koji se u papstvu smatraju najsvetijim, samo su telesna dela; zato što monasi smatraju da su sveti i da će biti spaseni ne preko Hrista, koga posmatraju kao strogog i gnevnog sudiju, nego zahvaljujući pravilima svoga reda.
Niijedan čovek ne može naterati papiste da poveruju kako je privatna misa najveća hula na Boga, i najveće idolopoklonstvo na zemlji, gadost kakve nikada nije bilo u hrišćanstvu od vremena apostola; jer oni su zaslepljeni i otvrdnuli u tom pogledu, tako da je njihovo razumevanje i poznavanje Boga i svega što je božansko izopačeno i pogrešno.Oni smatraju da je to najispravnija i najveća služba Bogu, a to je uistinu najveće i najgnusnije idolopoklonstvo. S druge strane, oni smatraju idolopoklonstvom ono što je zacelo najispravnija i najprihvatljivija služba Bogu, to jest, priznavavanje Hrista i verovanje u Njega. Ali mi koji zaista verujemo u Hrista, i Njegov um imamo, mi, Bogu neka je hvala, znamo i sudimo o svim stvarima, dok nama ne sudi nijedno ljudsko stvorenje.
CLXXII
Dr Karlštat me je pitao: Ako bi neki čovek, iz dobre namere, uradio neko pobožno delo bez Božje Reči ili zapovesti, da li on time služi istinitom ili tuđem Bogu? Luter je odgovorio: Čovek poštuje Boga i priziva ga da bi od Njega mogao očekivati utehu, pomoć i sve što je dobro. E sada, ako se to poštovanje i prizivanje Boga čini u skladu sa Božjom Reči – to jest, kad čovek očekuje od Njega svu blagodat na osnovou obećanja datih nam u Hristu, tada on poštuje pravog, živog i večnog Boga. Ali ako se čovek lati bilo kakvog posla ili službe iz neke sopstvene pobožnosti koju smatra dobrom, da bi time umirio Božji gnev, ili dobio oproštenje greha, večni život i spasenje, kako to čine svi licemeri i naizgled sveti delatnici, tada, da budem izričit, on poštuje i obožava idola u svom srcu; i uopšte mu ne pomaže to što misli da je to učinjeno u znak poštovanja istinskog Boga; jer to nije verovanje u greh.
CLXXIII
Licemeri i idolopoklonici su iste sorte kao i pevači, koji će jedva pevati kad ih zamolite da pevaju, ali će, kad to nije poželjno, početi i nikada prestati. Tako je i sa lažnim svetim delatnicima; kad im Bog naloži da slušaju Njegove zapovesti, što znači da ljube svog bližnjeg, da mu pomognu savetom, da mu pozajme, daju, da ga opomenu, uteše, itd., nijedan čovek ne može da ih na to natera; ali, s druge strane, oni prionu uz ono što sami izaberu, tvrdeći da je to najbolji način da se poštuje Bog i da Mu se služi – što je njihova velika obmana. Oni kinje i muče svoje telo, postovima, moljenjem, pevanjem , čitanjem, mučnim ležanjem, itd.; prave se da su veoma ponizni i sveti, i sve rade uz veliki žar i revnost, i neprestano obožavanje. Ali kakva je služba i kakav posao, takva će biti i nagrada, pošto sam Hristos veli: „Zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim.“
Iz knjige: Reazgovori za stolom Martin Luter