Svet Duh ima dve službe: prvo, on je Duh blagodati, koji čini da Bog bude milostiv prema nama, primajući nas kao svoju prihvatljivu decu, Hrista radi. Drugo, on je Duh molitve, koji se moli za nas i za celi svet, kako bi se zlo uklonilo od nas, a dogodilo nam se dobro. Duh blagodati poučava ljude, Duh molitve se moli. Čudno je to kako se jedna stvar ostvaruje na razne načine. Jedno je imati Svetog Duha kao duh proroštva, a drugo imati ga otkrivenog; jer mnogi su imali Svetog duha još pre Hristovog rođenja, a ipak im on nije bio otkriven.
Mi ne odvajamo Svetog Duha od vere, niti učimo da je on protiv vere, jer on sam predstavlja sigurnost u ovom svetu, uveravajući nas da je Reč sigurna i izvesna. I eto, bez kolebanja ili sumnje, mi pouzdano verujemo da je tako a ne drugačije u odnosu na ono što Božja Reč, koja nam je objavljena, kaže. Ali Sveti Duh se nikome ne daje bez Reči.
Muhamed, papa, papisti, antinomisti i ostali sektaši nemaju opšte sigurnosti, niti mogu biti sigurni u to, jer oni se ne oslanjaju na Božju Reč, nego na svoju sopstvenu pravednost. I kad učine mnoga i velika dela, oni ipak ostaju u sumnji i govore: Ko zna da li je ovo što smo učinili ugodno Bogu ili nije; ili da li smo dovoljno učinili ili ne? Mora da neprestano misle za sebe: Još nismo dostojni.
Ali istinski i pobožni hrišćani, između te dve sumnje, stoje sigurno i nepokolebljivo i govore: Ne obazirem se na te sumnje, ne gledam na svoju svetost, niti na svoju nedostojnost, već verujem u Hrista koji je i svet i dostojan. I bez obzira na to da li sam svet ili nesvet, ipak sigurno i pouzdano znam da je Hristos dao sebe, sa svom svojom svetošću i dostojnošću, sa svim onim što jeste i poseduje, da bude moj. Što se mene tiče, ja sam jadni grešnik, a u to sam siguran na osnovu Božje Reči. Stoga, Sveti Duh je jedini koji može da kaže: Isus Hristos je Gospod; Sveti Duh naučava, propoveda i objavljuje Hrista.
Sveti Duh ide prvi i ispred u svemu što se tiče naučavanja; ali kad je u pitanju slušanje, Reč ide prva i ispred svega, a Sveti Duh je sledi. Jer mi moramo prvo čuti Reč, a tek posle toga Sveti Duh radi u našem srcu; on deluje u srcima onih koje on hoće i kako hoće, ali nikada bez Božje Reči.
Sveti Duh je otpočeo svoju službu i svoj rad javno na dan Pedesetnice, jer je apostolima u Hristovim učenicima dao istinsku i sigurnu utehu u srcu, osećaj bezbednosti, radosti i hrabrosti, i to u tolikoj meri da se nisu osvrtali da li su svet i đavo veseli ili tužni, prijateljski ili neprijateljski nastrojeni, ljuti ili zadovoljni. Oni su se potpuno sigurni kretali ulicama grada i verovatno imali ovakve ili slične misli: Ne gledamo ni na Kajafu ni na Anu, na Pilata ili Iroda; oni nisu toga vredni, mi smo iznad njih; oni su naši potčinjeni i sluge, mi smo njihovi gospodari i vladari.
Tako su apostoli, ispunjeni ljubavlju, hrabro išli napred, ne tražeći nikakvu dozvolu.
Oni nisu pitali da li smeju da propovedaju ili ne, ili da li će im sveštenici i narod to dopustiti. O, ne! Oni su smelo išli napred, slobodno otvarali usta i ukoravali sve ljude, vladare i podanike, kao i ubice, bednike i izdajnike, koji su ubili Kneza života.
A taj Duh, tako potreban i neophodan u vreme apostola i učenika, potrebujemo i mi danas. Jer naši neprijatelji nas, kao i apostole, optužuju kao pobunjenike koji remete mir u crkvi. Za sve ružno što se desi, vele da smo mi to učinili i izazvali. U papstvu, tvrde oni, nije bilo toliko zla koliko od pojave ove doktrine, i sada imamo sve vrste pakosti, nestašice, ratove i Turke. Za sve to oni svaljuju krivicu na naše propovedanje i, kad bi mogli, optužili bi nas i da je đavo zbog nas pao s neba, da, a kazali bi da smo i Hrista razapeli.
Prema tome, propovedi koje su se podstaknute Svetim Duhom čule na dan Pedesetnice, i te kako su potrebne i nama, da se time tešimo, i da smelo osudimo i ukorimo takvo huljenje, da Sveti Duh unese smelost i hrabrost u naša srca kako bismo odvažno prodirali napred, bez obzira da li će neko time biti uvređen, ili će nas prekorevati, i mada će se pojaviti sektaši i jeretici, da se na to ne osvrćemo. Moramo imati takvu hrabrost koja se ne brine ni zbog čega, nego smelo i slobodno priznaje i propoveda Hrista, koga su bezbožne ruke razapele i ubile.
Propovedanje jevanđelja posvuda vređa ljude, biva odbacivano i osuđivano.
Kad jevanđelje ne bi pogađalo i ljutilo građane i seljane, vladare i biskupe, onda bi to bilo ugodna i prihvatljiva propoved, lako bi se tolerisala, i ljudi bi je rado slušali i primali. Ali budući da je to propovedanje koje ljuti ljude, naročito velikane i moćnike, i visoko učene ljude ovoga sveta, onima koji nameravaju da ga propovedaju neophodni su velika hrabrost i Sveti Duh.
Bila je to zaista izvanredna hrabrost da siromašni ribari, apostoli, ustanu i propovedaju tako da čitavo jerusalimsko veće bude pogođeno, a da oni sami navuku na sebe gnev čitave vlasti, duhovne i ovozemaljske, da, čak i samog rimskog imperatora. Zaista, to se nije moglo uraditi bez Svetog Duha. Veliko je čudo što prvosveštenik i Pontije Pilat nisu tog istog časa poslali te propovednike u smrt, budući da se ono što su govorili tako mnogo osećalo na pobunu protiv duhovne i svetovne vlasti; međutim, i prvosveštenik i Pilat bili su pogođeni strahom da bi Bog mogao da pokaže svoju silu u slabosti apostola.
Tako je to sa Hristovom crkvom: naizgled je slaba, a u toj njenoj slabosti ipak ima toliko snage i sile da svi svetski mudraci i moćnici moraju zastati u čudu i strahu.
Sveto pismo svedoči, i Nikejski kredo zasnovan na Svetom pismu naučava da je Sveti Duh taj koji oživljava, i da Ga zajedno sa Ocem i Sinom valja obožavati i slaviti.
Prema tome, Sveti Duh mora obavezno biti istiniti i večni Bog sa Ocem i Sinom, kao jedna jedina suština. Jer da on nije istiniti i večni Bog, onda mu ne bi bila pripisivana niti data božanska sila i čast da oživljava i da zajedno sa Ocem i Sinom bude obožavan i proslavljan; u ovoj tački crkveni oci zauzimaju stav protiv jeretika, oslanjajući se na silu Svetog pisma.
Sveti Duh nije takav utešitelj kakav je ovaj svet, gde nema ni istine ni postojanosti, nego je istiniti i večni i postojani utešitelj, bez obmana i laži; njega nijedan čovek ne može prevariti. Nazvan je svedokom, jer svedoči samo za Hrista i ni za kog drugog; bez njegovog svedočenja o Hristu, nema prave ni snažne utehe. Dakle, sve je u ovome, da se čvrsto držimo teksta i kažemo: Verujem u Isusa Hrista koji je umro za mene; i znam da Sveti Duh, koji je pozvan, i vrši ulogu svedoka i utešitelja, propoveda i svedoči u hrišćanstvu ni za kog drugog osim za Hrista, da bi time ojačao i utešio sva tužna i žalosna srca. Zbog toga se i ja ni na kog drugog ne oslanjam za utehu. Naš blaženi Spasitelj Hristos i sam 148 propoveda da je Sveti Duh večni i Svemoćni Bog. U protivnom, On ne bi u svom nalogu rekao: Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, i učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio. Iz toga mora nužno da sledi da je Sveti Duh istiniti, večni Bog, jednak po sili i moći sa Ocem i Sinom, i to beskrajno. Isto tako, Hristos kaže: „I ja ću umoliti Oca i daće vam drugoga utješitelja da bude s vama va vijek; Duha istine, kojega svijet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje“ (Jovan 14,16). Dobro uočite ovu rečnicu, jer tu nalazimo razliku između tri osobe koje su nam posebno predočene: „Ja ću umoliti Oca, i On će vam dati drugog utješitelja.“ Ovde imamo dve osobe – Hrista Sina koji se moli, i Oca kome se Sin moli. E sad, ako će Otac dati takvog utešitelja, onda sam Otac ne može biti taj utešitelj; niti to može biti Hristos koji se moli; tako su nam ovde jasno naslikane tri osobe. Jer kao što su Otac i Sin dve posebne i različite osobe, tako je i Sveti Duh, kao treća osoba, još jedna zasebna ličnost, a uprkos tome postoji samo jedan jedini večni Bog. Najzad, Hristos ovako uči (Jovan xv) ko je ta ista treća osoba: „A kad dođe utješitelj, koga ću vam poslasti od Oca, Duh istine, koji od Oca izlazi, on će svjedočiti za mene“ (26. stih). Na tom mestu, Hristos govori ne samo o službi i radu Svetog Duha, već isto tako o njegovoj suštini i kaže: Od Oca izlazi, to jest, to proisticanje je bez početka, znači večno. Sledstveno tome, sveti proroci daju mu ovu titulu i nazivaju ga: „Duh Gospodnji“.
Martin Luter razgovori za stolom