Dan pomirenja
Vrhunac službe u Svetinji bio je godišnji praznik Dan Pomirenja ili očišćenja (3. Mojsijeva 23,27-29; 16,4-22). Dan pomirenja bio je veoma značajan praznik i predstavljao je čišćenje Svetinje od zabeleženih izrailjskih grehova. Posle čišćenja Svetinje nije ostao nikakav trag oproštenih grehova, i tako je grešnik stajao pred Bogom kao da nikada nije sagrešio. Ovo zemaljsko čišćenje Svetinje predstavljalo je čišćenje Nebeske Svetinje, koje će ukloniti svaki trag svih grehova koje je Božji narod počinio kroz vekove. Da najpre, pogledamo čišćenje zemaljske Svetinje:
»I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prestupa njihovih u svim gresima nfihovim; tako će učiniti i u šatoru od sastanka, koji je među njima usred nečistota njihovih.« (3. Mojsijeva 16,16)
Prvosveštenik je jednom godišnje ulazio u Svetinju nad svetinjama, ali ne pre nego što je najpre načinio pomirenje za svoje grehe i grehe sveštenstva. Tog dana dva jarca dovođena su pred Prvosveštenika, a onda su bacane kocke. Jedan jarac je zatim bio prinošen na žrtvu (»Gospodnji jarac«), i, ulazeći u Svetinju sveštenik je trebalo da spali tamjan, i krvlju žrtve da poprska ispred Kovčega, ispred sedišta milosti.
»I neka metne kad na oganj pred Gospodom, da dim od kada zakloni zaklopac koji je na svedočanstvu; tako neće poginuti.« (3. Mojsijeva 16,13) »… I pokropi njom (krvlju) po zaklopcu i pred zaklopcem.« (3. Mojsijeva 16,15)
Zašto? Zato što je Božji zakon bio prestupljen. Simbolično, prskanje krvi kod sedišta blagodeti prikazivalo je da blagodet briše izveštaj o grehu. Hristovu završnu službu u Nebeskoj svetinji moguće je razumeti samo u svetlosti velikog Dana pomirenja u zemaljskoj Svetinji. Ovo je poruka duboke nade, koja nam govori da će izveštaj o svim našim gresima uskoro biti izbrisan.
»Tako je trebalo da se obličja nebeskih ovima čiste, a sama nebeska boljim žrtvama od ovih.« (Jevrejima 9,23)
Zemaljski izveštaj očišćen je krvlju Gospodnjeg jarca, ali nebeski izveštaj očišćen je krvlju Isusa Hrista. »I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prestupa njihovih u svim gresima njihovim; tako će učiniti i u šatoru od sastanka, koji je medu njima usred nečistota njihovih.« (3. Mojsijeva 16,16)
Prvosveštenik je prilikom izlaska iz Svetinje, prskao krvlju zlatni oltar i oltar za žrtve paljenice, čisteći tako čitavu Svetinju. U tipu, svi zabeleženi gresi Izrailja bili su očišćeni iz Svetinje. Ruke su zatim polagane na drugog jarca, žrtvenog jarca. Ovaj jarac je zatim odveden u pustinju i tamo puštan. U tipu, izveštaj o grehu bio je premešten na jarca koji je nosio ime Azazel, ili đavo. Azazel tako predstavlja sotonu, koji je i odgovoran za nastanak i delovanje greha.
Zapazite da žrtveni jarac nije bio ubijen. Sotona tako nije nosilac greha u smislu pomirenja i oproštenja za greh, jer bez prolivanja krvi nema oproštenja greha (Jevrejima 9,22). To predstavlja samo prenošenje krivice na onoga ko je za to odgovoran. Isus je jedini koji je poneo naše grehe i omogućio pomirenje kroz prolivanje svoje krvi, ali Hristos nije odgovoran za naše grehe. Takođe je važno da zapazimo da su na glavu jarca za Azazela bili stavljeni samo izveštaji o priznatim gresima, a to znači da je od suštinske važnosti da naši gresi odu u Svetinju ispred nas. Nepriznati gresi ne mogu biti oprošteni i grešnik koji svesno odbija dar spasenja, takođe, mora da podnese krivicu za svoj greh. Moramo da imamo na umu da je čišćenje, koje se događalo tog dana, antitip čišćenja Nebeske Svetinje, koje treba da počne na kraju proročanstva o 2300 dana, o čemu smo razmišljali u prethodnom poglavlju.
»I reče mi: Do dve hiljade i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.« (Danilo 8,14) Ovo proročanstvo počelo je izdavanjem dekreta o obnovi Jerusalima, a to je učinio Artakserks Longiman godine 457. pre Hrista. Ako ovoj godini dodamo 2300 dana – godina, to nas dovodi do 1844.godine. Čišćenje Nebeske Svetinje tako je počelo 1 844. godine, što znači da je Isus toga dana ušao u Svetinju nad svetinjama u Nebeskoj Svetinji da počne službu antitipskog Dana pomirenja. Kao što Hristova nebeska služba nije mogla da počne pre Golgote, jer bez Njegove krvi ova služba ne bi mogla da počne, proizlazi da je On morao da započne svoju službu u Svetinji (prvom odeljenju) nakon svog vaznesenja. Jedini put kada Biblija to spominje kao sledeće razdoblje Njegove službe zapisano je u Danilu 8. poglavlju što nas dovodi do 1844. godine, do kraja proročanstva o 2300 dana (detaljnije razlaganje događaja povezanih sa ovim datumom nalazi se u poglavlju »Kamen umesto jastuka«).
Jevreji su Dan pomirenja povezivali sa Danom suda i obredi koje je vodio Prvosveštenik predstavljali su čišćenje Svetinje – brisanje izveštaja o grehu i konačno spasenje IzraiIja. Ovo je unapred ukazivalo na vreme predadventnog suda koji treba da se izvrši na Nebu pre Hristovog povratka na Zemlju da iskupi svoj narod. Pre Hristovog povratka na Nebu treba da bude sud, jer kako bi On mogao da odvoji zle od pravednih i tvrdi da su oni Njegovi ako nije bio takav sud? Jevrejin koji nije učestvovao u ceremoniji Dana pomirenja bio je odvajan od svog naroda. Bio je to dan istraživanja srca, dan suda, a učestvovanje u ovoj ceremoniji imalo je životnu važnost.
»A deseti je dan tog meseca sedmog dan očišćenja; sabor sveti neka vam je, i mučite duše svoje, i prinesite Gospodu žrtvu ognjenu. U taj dan nemojte raditi nijedan posao, jer je dan očišćenja, da se očistite pred Gospodom Bogom svojim. A svaka duša koja se ne bi mučila u taj dan, da se istrebi iz naroda svog.« (3. Mojsijeva 23,27-29)
Reč »istrebi« odnosi se na ozbiljnost Dana pomirenja kao dana suda. Stih 30. kaže: »I svaku dušu koja bi radila kakav posao u taj dan, ja ću zatrti dušu onu u narodu njenom.« Izrailjci su morali da poštuju taj dan kao što su poštovali Subotu. Farar u svojoj knjizi Rani dani hrišćanstva, na strani 238. piše: »Dan očišćenja je bio tako strašan da nam se u jevrejskoj knjizi rituala kaže da su sami anđeli trčali napred nazad u strahu i uzdrhtalo govorili, ‘Gle, došao je Dan suda’.«
Pošto se Bog bavi samo gresima priznatim u Svetinji, kakvim životom treba da živimo mi koji živimo u vreme antitipskog Dana pomirenja? Potrebno je da razvijemo naviku komunikacije sa Bogom, potrebno je da tražimo od Boga ponizan duh da budemo spremni da priznamo grehe i težimo za čistim srcem i umom. Sud je dobra vest, nemamo čega da se bojimo, ako su naši gresi otišli pred nama u Svetinju. »Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.« (1. Jovanova 1,9)
»Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.« (Isaija 1,18) Standard suda ostao je isti. To je Božji zakon. »Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti suđeni.« (Jakov 2,12) »Glavno je svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži, jer to je sve čoveku. Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.« (Propovednik 12,13.14)