У прошлом предавању смо проучили зашто је све Христос морао да међу нама живи као прави и истински смртник.
- Да нам покаже какав је Бог заиста. (не заборавимо на сотонине оптужбе)
- Да живи са нама како би и умро за наше грехе као човек јер Бог не може да умре.
- Да буде искушан као и ми јер Бог то не може. (Јовове оптужбе)
- Да будемо сигурни да саосећа са нама и разуме нас када нас представља пред Богом.
- Да послужи као наш судија, јер нам може праведно судити, тако да нико нема изговора за грех. (упор. са чињеницом да ће свети судити свету. В. Откривење 20,11)
- Да живи савршено да нама припише своју праведност, и да је упише у наш карактер.
- Да припреми место на небу за нас тако да можемо да се вратимо к Њему.
Постоји дакле бар седам разлога због којих је Христос дошао на ову земљу да живи као човек у околу Светиње. Још нисмо ни ушли у двориште Светиње: говорили смо тек о Христовом животу у околу, а вечерас говоримо о Христовом уласку у двориште Светиње.
Као што знамо, у дворишту Светиње налазила су се два предмета. Пре свега ту је жртвени олтар, а затим ближе Светињи, умиваоник. Ту се свештеник прао пре него што уђе у Светињу. Ова два предмета заправо означавају два догађаја у животу Исуса Христа.
Видели смо да је око означио Христов живот са људима. Сада ћемо сазнати да жртвени олтар означава Христову смрт, а умиваоник Његово васкрсење. Уједно, Христос после васкрсења улази у први део Светиње на небу.
Не постоји на небу двориште Светиње јер је Христос све дело које се везује за двориште обавио она Земљи. Он је са нама живео у околу на земљи, и умро је у дворишту на Земљи и васкрсао на Земљи. Све остало Христос чини на Небу.
Потребно је да се упитамо зашто је Христос морао да дође и да живи савршеним животом, а онда и да умре. Размотримо то детаљно. Пре свега морамо да разумемо да Закон Божији захтева савршенство, док је плата за смрт грех (зато што Божије присуство спаљује грех, не зато што се Бог свети). Дакле, Закон тражи савршенство, а ако ја нисам савршен, то је грех, а плата за грех је смрт. Колико нас смо згрешили?
„Сви су зашли, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ниједнога.“ (Псалам 14,3)
Библија каже да смо сви грешили, и сви у реду чекамо на смрт. Нико није праведан, нико не може да пред законом покаже да је савршено живео, и зато смо осуђени на смрт. Зато је Исус дошао, између осталог –
- РАДИ ПОСВЕЋЕЊА Да живи животом којим би свако од нас требало да живи, у савршеном складу са Законом. Он је живео такав живот за све нас, тако да ја У ЊЕМУ могу бити савршен.
- РАДИ ОПРАВДАЊА Да плати за грехе које смо већ починили, да умре смрћу којом смо ми заслужили да умремо. Он је умро за сваког грешника на планети.
Он је дакле и живео и умро за свакога од нас. Његов живот и смрт могу се ставити на рачун сваког од нас. Сада желимо да говоримо о ономе што је Христос постигао у дворишту Светиње, код жртвеног олтара и умиваоника.
- Неколико старозаветних пророчанстава најавило је Христову смрт у дворишту.
„И рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати.“ (1.Мојсијева 22,2)
Ово је извештај о жртвовању Исаака. Овде је Авраам имао улогу Бога Оца, а Исаак Исуса Христа. Овај догађај имао је типолошко значење. Овде Бог наређује Аврааму да свог јединца жртвује. Јединца, тј. Јединственог, посебног, ту стоји реч јахид, јер Авраам је већ имао Исмаила, а ипак Бог назива Исаака јахид („једини“), не ехад („један“), и још каже „кога волиш, вољеног“, баш као што је Бог рекао: „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи“.
[Неко је рекао да се у овом тексту први пут у Библији помиње волети (ахаб ‘bha).]
Штавише, наглашава се да није циљ да се Исаак убије, него да се жртвује. У 4. стиху стоји да је Авраам трећег дана од почетка путовања на Морију требало да жртвује Исаака. Затим, Авраам је у руци имао нож и ватру, а дрва је носио Исаак. Ко је Исуса ударио? Отац, по Исаији 53.
А онда, када је требало да Авраам жртвује Исаака, десило се нешто изузетно. Када је Исаак питао где је жртва, Авраам каже: „Бог ће се, синко, постарати за жртву.“
„А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обојица заједно. 9. А кад дођоше на мјесто које му Бог каза, Аврам начини ондје жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина својега метну га на жртвеник врх дрва; 10. И измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина својега.11. Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! А он рече: ево ме. 12. А анђео рече: не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради. 13. И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву мјесто сина својега.“ (8-13)
Јасно пише да је Авраам жртвовао овна УМЕСТО свог сина. Тај ован је био ЗАМЕНА. Авраам је назвао ово место „Господ ће се постарати“. У Новом завету пише да је Авраам на неки начин примио Исаака из мртвих.
„Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца [Вук: јединороднога] приношаше онај који је примио обећања, 18. Коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, 19. Јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику [гр. параболе].“ (Јеврејима 11,17-19)
Превод јединородни није добар јер хебрејска реч моногенес, као и јахид, значи једини, јединствени.
Jovan 1,18: „Boga niko nije video nikad: jedinorodni Sin koji je u naručju Očevom, On Ga javi.“
[Ovde dodajemo naše sopstveno istraživanje o terminu jedinorodni – monogenes u Septuaginti i Novom zavetu, koji je semantički povezan sa pojmom „naručja“. Ono što je monogenes voli se i čuva, i čvrsto drži u naručju. U sledećem stihu psalma Mesija o svojoj duši govori kao o svojoj jedinici. Kontekst govori o intimnoj vezi, o jedinstvenost, neuporedivoj važnosti, emotivnoj bliskosti. „Duša jedinica“ bila bi isto što i u srpskom „dragoceni/skupoceni život [eng. my precious]“.
Psalam 22,20: „Izbavi od mača dušu moju, od psa jedinicu [u Septuaginti: monogenes] moju.“
Isto nalazimo i u sledećem tekstu iz Psalama, samo što pisac moli Boga da ga odbrani od lavova, a ne od pasa.
Psalam 35,17: „Gospode! Hoćeš li dugo gledati? Otmi dušu moju od napadanja njihovog, od ovih lavova jedinicu moju [u Septuaginti: monogenes].“
U hebrejskom se za monogenes koristi reč jahid, „jedini“. To značenje „sam, jedini“ vidimo u sledećem stihu:
Psalam 24,16: Pogledaj me i smiluj se na me, jer sam inokosan [u Septuaginti: monogenes] i nevoljnik.”
Isto tako, izvan Psalama, za Jeftajevu kćerku se u Septuaginti kaže da je monogenes:
Sudije 11,34: „A kad se vraćaše Jeftaj kući svojoj u Mispu, gle, kći njegova iziđe mu na susret s bubnjevima i
sviralama; ona mu bješe jedinica, i osim nje ne imaše ni sina ni kćeri.“
Isti pojam javlja se još četiri puta u Septuaginti, u defterokanonskoj knjizi Tobije (3,15 i 6,11) i oba puta
označava jedino dete u oca, jedinca ili jedinicu.
U Novom zavetu, monogenes se odnosi na Hrista (Jovan 1,14.18; 3,16; Jevrejima 11,1):
1.Jovanova 4,9: „Po tom se pokaza ljubav Božija k nama što Bog Sina svog jedinorodnog posla na svet da
živimo kroza Nj.“
Nekoliko puta se odnosi i na druge osobe, koje su jedinci svojih roditelja: Jairova kći jedinica (Luka 8,42),umrli sin udovice iz Naina (Luka 7,12), demonizovani jedinac „čoveka iz naroda“ (Luka 9,38).
Prema tome, samo zlonamerni neznalica može u pojmu monogenes videti „potvrdu“ da je Hristos jednom u prošlosti „rođen“ jer sam morfem genes ne znači „rođen“, nego genus, „rod“, tj. „vrstu, sortu“.]
Авраам је закључио да Бог може и из мртвих подићи Исаака. Овде такође стоји да је на неки начин, у слици, Авраам примио Исаака из мртвих, као да се, готово мртав, Исаак вратио међу живе.
- Постоје и друга пророчанства.
„А јагње или јаре да вам буде здраво, мушко, од године; између оваца или између коза узмите. 6. И чувајте га до четрнаестога дана овога мјесеца, а тада сваколики збор Израиљев нека га закоље увече. 7. И нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести.“ (2.Мојс. 12,5-7)
Библија каже да је сваки Јеврејин преко 12 година морао да оде у Јерусалим на Пасху, и наводи и тачан дан и сат када је требало жртвовати пасхално јагње. Био је то пред вече, у сумрак 14. дана месеца Нисана, првог месеца јеврејске церемонијалне године. Зашто се помиње сумрак? На хебрејском тачно пише између две вечери. Шта је то? Прво вече је кад сунце почне да пада, тј. подне. Друго вече је кад сунце залази. Дакле, између две вечери јер тачно између поднева и вечери, а то је 3 поподне, баш онда када је Исус умро. У том тренутку је Христос узвикнуо: „Свршено је.“ Наиме, бројало се по 6 сати, и по римском времену оног времена, девети час је три сата поподне.
У Новом завету јасно се каже да је Христос испунио пасхално пророчанство.
„Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тијесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша Христос, жртвова се за нас.“ (1.Кор. 5,7)
Дакле, Христос је наша Пасха, он је умро у месецу, дану и у сату када је проречено. Људи се диве Нострадамусу, где је за тумачење потребна машта, али овде не треба машта, јасно се каже шта ће бити 1500 година пре Христовог рођења.
- Постоји још једно пророчанство које нам даје годину Христовог рођења, и то је пророчанство о 70 седмица, коме ћемо посветити два засебна предавања. За сада ћемо читати Данило 9,24-27.
„Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима. 25. Зато знај и разумиј: откад изиде ријеч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недјеља, и шездесет и двије недјеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко вријеме. 26. А послије те шездесет и двије недјеље погубљен ће бити помазаник и ништа му неће остати; народ ће војводин доћи и разорити град и светињу; и крај ће му бити с потопом, и одређено ће пустошење бити до свршетка рата. 27. И утврдиће завјет с многима за недјељу дана, а у половину недјеље укинуће жртву и принос; и крилима мрским, која пустоше, до свршетка одређенога излиће се на пустош.“
Каже се да ће после 69 седмица Месија бити одсечен (икарет), али не због себе. На средини 70. седмице Христос је умро. Христос је крштен 27. године наше ере, 3,5 године касније разапет је, и још 3,5 године трајало је време милости за Јевреје. Овде се каже да ће прекинути жртве и приносе. Да ли знате да је Христос принео жртву и принос?
У Чежњи векова, стр. 757, ЕГВ описује:
„Све је у страху и пометњи. Свештеник се спрема да убије жртву, али нож му пада из беживотне руке, и јагње бежи. Тип је срео антитип у смрти Божијег Сина. Велика жртва је принесена.“
У 3 сата поподне, 14. дана нисана, Христос је жртвован као Пасха.
- Ту је и пророчанство свакодневне жртве, жртве свагдашње.
„И ово ћеш приносити на олтару: два јагњета од године сваки дан без прекида. 39. Једно јагње приноси јутром а друго приноси вечером…“ (2.Мојс. 29,38.39)
То је била жртва која се приносила свакодневно и без прекида. И овде пише да се жртва приносила између две вечери (хебр. бêн харбајим – дуал). И ове жртве су упућивале на Христову смрт.
„А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. 5. Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцијелисмо. 6. Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на њ безакоње свијех нас. „ (Исаија 53,4-6)
Овде се о Месији говори око 700 година пре Исусове смрти. Ту стоји да је Он био жртвован за нас и наше преступе, као што у Данилу стоји „али не за себе“. Да ли ово пророчанство говори о Исусу Христу? Несумњиво. Идемо на Дела 8,32-35:
„А мјесто из Писма које читаше бјеше ово: Као овца на заклање одведе се, и као јагње нијемо пред оним који га стриже, тако не отвара уста својих. 33. У његовом понижењу укиде се суд његов. А род његов ко ће исказати? Јер се узима са земље живот његов. 34. Онда ушкопљеник одговори и рече Филипу: Молим те, за кога ово говори пророк? За себе или за некога другога? 35. А Филип отворивши уста своја, и почевши од Писма овога, проповједи му јеванђеље о Исусу.“
Евнух пита Филипа о коме говори пророк, и Филип му проповеда о Христу.
„Он вријеђан, не узвраћаше увредом; страдајући не пријећаше, него је препустио Ономе који праведно суди. 24. Он гријехе наше сам изнесе на тијелу својем на дрво, да за гријехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном исцијелисте.“ (1.Петр. 2,23,24)
И овде се говори о Исаији 53. Исус је изео НАШЕ грехе сам на дрво, и ЊЕГОВИМ РАНАМА СЕ ИСЦЕЛИСМО. Петар је дакле схватио да се ово пророчанство односи на Христа. Готово све жртве Светиње говориле су о Христу.
„Реци синовима Израиљевијем и кажи им: кад дођете у земљу гдје ћете наставати, коју ћу вам ја дати, 3. И станете приносити жртву огњену Господу, жртву паљеницу или жртву завјета ради или од драге воље, или о празницима својим, готовећи мирис угодни Господу од крупне или од ситне стоке…“ (4.Мојс. 15, 2.3)
Овде се говори о слатком мирису. Погледајмо шта о томе говори Ефесцима 5,2:
„И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис.“
Овде видимо да Павле на Христа примењује овај концепт слатког мириса жртве. Христос је та жртва која је Богу угодна.
[Занимљиво је да се у НЗ говори о слатком мирису и у контексту посвећеног живота верника:
„А ја сам примио све и имам изобила. Испунио сам се примивши од Епафродита шта сте ми послали, слатки мирис, прилог пријатан, угодан Богу.“ (Фил. 4,17)
Овде Павле истиче да је дар који су му по Епафродиту послали Филибљани заправо принос, жртва Богу која му је по вољи. Дакле, овде није Христова жртва, али је Богу по вољи. Следећи текст показује да се и ове људске жртве Богу, које су саме по себи бескрвне, приносе у Христу, да Он сам кроз нас шири слатки „мирис познања“:
„Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.“ (2. Кор. 2,14)
Овај мирис познања подразумева да богоугодно дело верника „мирише“ зато што је производ познања Бога, заједнице с њим, заједнице у Духу.
Требало би истражити да ли су овакви приноси Богу у име Христово заправо везани за старозаветне бескрвне жртве. Наиме, бескрвне жртве нису се приносиле ради греха, јер „без проливања крви нема опроштења“. Занимљиво, следећи текст показује да су и захвалне жртве биле крвне жртве.]
„На чем би била мана, оно не приносите, јер вам се не би примило. 21. И кад ко хоће да принесе жртву захвалну Господу, извршујући завјет или од своје воље дајући дар, од говеда или од ситне стоке, нека буде здраво, да би било примљено; никаке мане да нема на њему. 22. Слијепо или којему је што сломљено или одбијено, ни гутаво ни краставо ни лишајиво, што је тако не приносите Господу, и не мећите их на олтар Господњи за жртву огњену.“ (3.Мојс. 22,20-22)
Овде се говори о јагњету за жртву, оно је морало бити без мане. Пошто је јагње животиња, његова жртва могла је бити само физичка, и јагње као сенка Христове жртве није могло бити савршена представа у погледу моралног савршенства Христовог. Овде се говори о жртви помирници. И овде се истиче да је та жртва обавезно савршена. Јагње мора бити без мане и дефекта.
А свештеник? Зар и он није морао бити без недостатака?
„Кажи Арону и реци: у кога би из сјемена твојега од кољена до кољена била мана на тијелу, онај нека не приступа да приноси хљеб Бога својега. 18. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слијеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики, 19. Ни у кога је сломљена нога или рука. 20. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку [мана на оку], ни шугав, ни лишајив, ни просут [здробљених тестиса]. 21. У кога би год из сјемена Арона свештеника била каква мана на тијелу, нека не приступа да приноси жртве огњене Господу; мана је на њему; да не приступа да приноси хљеб Бога својега.“ (3.Мојс. 21,17-21)
И свештеник је указивао на Христово физичко и морално савршенство.
Тако и јагње представља Христа, али и свештеник. Како то? Једноставно је, јер Библија каже да је Христос принео на жртву СЕБЕ. Он је свештеник и жртва.
„Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од небеса; 27. Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најприје за своје гријехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувијек принијевши самога себе.“ (Јеврејима 7,26.27)
И овде стоји да Он не мора свакодневно да приноси себе јер је то ЈЕДНОМ учинио. Христос је дакле био савршен свештеник и јагње.
„Знајући да се пропадљивим сребром или златом не искуписте из својега сујетнога живљења, од отаца вам преданога, 19. Него часном крвљу Христа, као Јагњета непорочног и безазленог, 20. Предвиђеног још прије постања свијета, а јављеног у посљедња времена ради вас…“ (1.Петр. 1,18-20)
[Погледајмо и шта стоји у 9. поглављу Посланице Јеврејима:
„Иначе би Он морао много пута страдати од постања света; а сад једном на свршетку века јави се да својом жртвом сатре грех. 27. И као што је људима одређено једном умрети, а потом суд: 28. Тако се и Христос једном принесе, да узме многих грехе; а другом ће се јавити без греха на спасење онима који Га чекају.“]
Ми смо откупљени Христовом скупоценом крвљу, који је био јагње без мане или мрштине. Исус је принео самог себе на жртву. Када је васкрсао, као свештеник је сопствену крв унео у Светињу.
Погледајмо сад текст о савршенству Христа као свештеника:
„Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без гријеха.“ (Јеврејима 4,15)
„Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему.“ (2.Кор. 5,21)
Приметимо правда Божија у Њему.
„Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство [грч. катара], јер је написано: Проклет сваки који виси на дрвету…“ (Галатима 3,13)
Христос је за нас постао клетва, носио је клетву.
Ово су тек нека од пророчанстава о Христу. Исус је живео у околу као савршено јагње, затим је у дворишту принео себе за жртву. Овде треба истаћи нешто важно, а то је следеће: оно што је Христос учинио у околу и у дворишту, учинио је за сваког човека који је икада живео на планети Земљи. Не само за оне који ће бити спасени, него за свакога ко је икада рођен за овој планети. То је дело за цео људски род. То не значи да ће сви бити спасени.
„А привремено мањим од анђела видимо Исуса, због страдања све до смрти, овјенчанога славом и чашћу, да би по благодати Божијој окусио смрт за све.“ (Јеврејима 2,9)
Он је окусио смрт за све.
„Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, 6. Који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена…“ (1.Тим. 2,5.6)
Он је себе дао у откуп за СВЕ. Такође и у
„Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; и ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. 2. А он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета.“ (1. Јов. 2,1.2)
Он чисти наше грехе, и не само наше, него и свега света. Уосталом, знате шта стоји у Јов. 3,16. Дозволите да вам прочитам чудесне речи ЕГВ у Чежњи векова, стр. 753:
„На Христа као на нашег заменика и јемца положено је безакоње свих нас. Он је убројен у преступнике да може да откупи нас од осуде закона. Кривица сваког потомка Адамовог притискала му је срце. Гнев Божији због греха, ужасно испољавање Божијег негодовања због безакоња, испуњавао је душу Његовог Сина запрепаштењем. Целог свог живота Христос је палом свету објављивао добру вест о Очевој милости и љубави која прашта. Спасење за најгоре грешнике било је тема о којој је говорио. Али сада, са страховитим теретом кривице коју носи, Он не може да види помирљиво Очево лице. Када је Бог одвратио лице од Спаситеља у овом часу крајње стрепње, то му је проболо срце жалошћу коју човек никада неће моћи да схвати у потпуности. Толико је велика била Његова агонија да је једва осећао физички бол.“
Неки људи се убију јер осеђају своју кривицу, али замислите кривицу целог света и Божији гнев због свег тог греха?! Чији је грех носио Христос? Свачији! Спасење је доступно за све. Да ли то значи да ће сви бити спасени? Шта каже Јован 3,16: Бог је дао свог сина да КО ГОД ВЕРУЈЕ У ЊЕГА, ко верује, има живот вечни.
Успут, овај текст говори о змији у пустињи. Сећамо ли се тог догађаја: да ли је било довољно подићи змију на штапу у пустињи да би сви били спасени? НЕ! Било је потребно да гледају у змију и да верују да могу да се спасу.
„И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба Син човечији да се подигне. 15. Да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни: 16. Јер Богу тако омиле свет да је и Сина свог Јединородног дао, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни.“ (Јован 3,14-16)
Дакле, потребно је не само да Он да живот, него и да ми гледамо у Њ.
„Погледајте у мене, и спашћете се сви крајеви земаљски; јер сам ја Бог, и нема другога.“ (Ис. 45,22)
У следећем предавању видећемо како Христос на људе преноси предности свог дела спасења, како Његов живот и смрт постају део сваког ко верује. Постоје услови које човек треба да испуни да би то вредело за њега. Веровати у Њ је један од услова. Видимо ли сада шта је означавао жртвени олтар?
Идемо сада на умиваоник. Он представља Христово васкрсење. Наиме, пошто је живео у дворишту, и умро код жртвеника, Христос васкрсава код умиваоника, и улази у Светињу да посредује пред Оцем за оне за који у вери долазе преда Њ.
Занимљиво је да је у Старом завету особа која би дирала леш сматрана нечистом, јер је леш био нечист и смрт се сматрала нечистом. Када је Христос умро, требало би да га сматрају нечистим.
Шта је требало да се учини са Христом? Да се очисти. Приликом ваксрсења, он је очишћен код умиваоника.
„Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим…“ (Титу 3,5)
Дакле, постоји прање кроз регенерацију и обнављање Светим Духом. Грчка реч преведена како регенерација је палингенесис, тј, „поновно рођење, поновни почетак“. Где је Христос регенерисан? Како? То значи нови живот, регенерација је поновно рођење. Исус је регенерисан кад је васкрсао. Не само да у овом стиху имамо „прање новорођења“, него и „обнову Духа“, каинотес, који налазимо и у 2 друга стиха у Новом Завету, Римљанима 6,4 и 7,6:
„Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. „ (Рим. 6,4)
„А сад се ослободисмо од закона умријевши ономе што нас држаше, да служимо (Богу) у новоме духу а не по староме слову.“ (Рим. 7,6)
Овде се говори о новини Духа. Приликом крштења, умиремо са Христом, сахрањени смо, али устајемо у новом Духу. Шта дакле значи ова реч каинотес? Она говори о васкрсењу.
Када је Христос умро, морао је бити очишћен, а очишћен је васкрсењем у прослављеном телу, кроз васкрсење. Тако је Христос дакле савршено живео у околу, да би био савршен свештеник и савршено јагње. Онда је дошао до жртвеног олтара, и принео себе за жртву. Код умиваоника је васкрсао у прослављеном и непропадљивом телу.
Поставља се важно питање: где је онда Христос отишао? Шта већина хришћана мисли? Да је Христос скокнуо из дворишта у Светињу над светињама? Да ли је Христос прескочио први део Светиње? Да ли је имао службу да обави у првом делу, тамо где је Свећњак, сто са хлебовима, и где је кадиони олтар? Сви ти предмети означавају важну службу коју Христос обавља за свој народ. Зато је следећи корак Христов улазак у Светињу. Зашто је ушао тамо?
Питајте хришћане данас шта Христос ради последњих 2000 година: добро питање… За већину хришћана све је завршено кад је Христос умро на крсту. Али то није све, јер Христос је живео, умро, васкрсао, а онда улази у Светињу, потом и у Светињу над светињама. У првом делу обавља службу о којој говоримо у следећем проучавању.