Na početku želim da istaknem da postoji veoma tesna veza između onog što se desilo na krstu Golgote i onoga što se desilo na Pedesetnicu nekoliko sedmica kasnije. Kakva veza postoji između ova dva događaja?
Većina hrišćana, kada čitaju tekst u Delima 2 koji govori o onome što se desilo 40 dana posle Hristovog vaskrsenja, gotovo se isključivo koncentrišu na ono što se desilo na Zemlji, u Gornjoj sobi. Večeras ćemo pokazati da se ključni događaj tog dana desio na nebu. Taj događaj na nebu imao je nerazrešivu vezu sa onim što je Hristos učinio na Golgoti.
Razmotrićemo najpre nekoliko događaja u Starom zavetu koji pokazuju da je za Božijim prihvatanjem prinesene žrtve usledila vatra sa neba, kao dokaz Božijeg prihvatanja žrtve.
Prvi događaj jeste Aveljevo prinošenje žrtve. Biblija ne kaže kako je spaljena Aveljeva žrtva, ali ostala mesta u Bibliji ukazuju na to da je Bog svoje odobravanje žrtve iskazao vatrom sa neba.
Pogledajmo važnu izjavu EGV u Znacima vremena od 6. februara 1879. gde se govori o Božijem odobravanju. Dok sam pre nekoliko godina detaljno istraživao 1.Mojsijevu, uvideo sam da veliki deo komentatora tvrdi da je Bog pokazao da prihvata Aveljevu žrtvu tako što se dim od spaljene žrtve penjao uvis, a da je negodovanje zbog Kainove žrtve pokazao tako što se dim spustio, šireći se nadole. Međutim, iako je to zanimljivo, sasvim je suprotno onom što Biblija kaže o tome kako Bog pokazuje svoje prihvatanje žrtve ili odbacivanje. Elen Vajt nastoji da piše u skladu sa Biblijom. Evo šta ona kaže:
„Bog je uvažio ovu žrtvu i vatra je sišla sa neba i spalila je.“
Razmotrimo sada Šator od sastanka u pustinji. Pročitajmo:
„Tada podiže Aron ruke svoje prema narodu, i blagoslovi ih; i siđe svršivši žrtvu za greh i žrtvu paljenicu i žrtvu zahvalnu. 23Potom uđe Mojsije s Aronom u šator od sastanka, a kad opet izađoše blagosloviše narod; i slava se Gospodnja pokaza svemu narodu. 24Jer dođe oganj od Gospoda, i spali na oltaru žrtvu paljenicu i salo. I videvši to sav narod povika i pade ničice.“ (3.Mojs. 9,22-24)
Pogledajmo sada kako je David prineo žrtvu na gumnu Ornana? Na to mesto je bio donesen Kovčeg zaveta.
„I onde načini David oltar Gospodu, i prinese žrtve paljenice i žrtve zahvalne; i prizva Gospoda, i usliši ga spustivši oganj s neba na oltar žrtve paljenice.“ (1. Dnevn. 21,26)
Tu je i Solomonova inauguracija Hrama.
„A kad svrši Solomun molitvu, siđe oganj s neba i spali žrtvu paljenicu i druge žrtve, i slave Gospodnje napuni se dom…“ (2. Dnevnika 7,1)
I tu vidimo da je vatra sa neba spalila žrtvu i da je slava Božija ispunila Hram.
U vreme proroka, kako je Bog pokazao da je prihvatio Ilijinu žrtvu?
„Tada pade oganj Gospodnji i spali žrtvu paljenicu i drva i kamen i prah, i vodu u opkopu popi.“ (1. Car. 18,38)
Dakle, i ovde je Bog pustio vatru sa neba da spali žrtvu. Postoji još jedna ilustracija u Pismu koja pokazuje kako Bog odobrava žrtve. U Starom zavetu imamo dve epizode sa stenom.
“1 I podiže se iz pustinje Sina sav zbor sinova Izrailjevih putem svojim po zapovesti Gospodnjoj, i stadoše u logor u Rafidinu; a onde ne beše vode da narod pije.2 I narod se svađaše s Mojsijem govoreći: Daj nam vode da pijemo. A on im reče: Što se svađate sa mnom? Što kušate Gospoda? 3 Ali narod beše onde žedan vode, te vikaše narod na Mojsija, i govoraše: Zašto si nas izveo iz Misira da nas i sinove naše i stoku našu pomoriš žeđu? 4 A Mojsije zavapi ka Gospodu govoreći: Šta ću činiti s ovim narodom? Još malo pa će me zasuti kamenjem. 5 A Gospod reče Mojsiju: Prođi pred narod, i uzmi sa sobom starešine izrailjske, i štap svoj kojim si udario vodu uzmi u ruku svoju, i idi. 6 A ja ću stajati pred tobom onde na steni na Horivu; a ti udari u stenu, i poteći će iz nje voda da pije narod. I učini Mojsije tako pred starešinama izrailjskim.7 A mesto ono prozva Masa i Meriva zato što se svađaše sinovi Izrailjevi i što kušaše Gospoda govoreći: Je li Gospod među nama ili nije?” (2.Mojs. 17,1-7)
Ovde je Bog rekao Mojsiju da uzme štap, koji je simbol SUDA, i da njime udari stenu, i tada je iz stene porekla voda. Šta je ova stena predstavljala? Kao što Pavle kaže u
“I svi jedno piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stene koja iđaše za njima: a stena beše Hristos. 5 Ali mnogi od njih ne behu po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. 6 A ovo biše ugledi nama, da mi ne želimo zala, kao i oni što želeše.” (1.Kor. 10,4-6)
Šta je simbolisano time što je Mojsije udario stenu, i potekla je voda? Na isti način, Hristos je udaren štapom Božijeg suda [Zaharija], i iz njegovog tela potekla je reka žive vode, reka jevanđelja. Zato je na dan Pedesetnice Hristos na učenike pustio Svetog Duha, koga simboliše voda. To vidimo i u sledećem tekstu:
“Jer jednim duhom mi se svi krstismo u jedno telo, bili Jevreji, ili Grci, ili robovi, ili sami svoji; i svi se jednim Duhom napojismo.” (1.Kor. 12,13)
Tamo piše da su svi pili od istog Duha. Voda koja teče iz stene simboliše Svetog Duha.
Zašto je Hristos poslao Svetog Duha? Zato što je pre toga bio udaren (ubijen). V. Jovan 7,28.39.
Međutim, druga epizoda sa stenom nalazi se u 4. Mojs. 20,8-11.
„Uzmi štap, i sazovite zbor ti i Aron brat tvoj, i progovorite steni pred njima; te će dati vodu svoju; tako ćeš im izvesti vodu iz stene, i napojićeš zbor i stoku njihovu. 9 I Mojsije uze štap ispred Gospoda, kako mu zapovedi Gospod. 10 I sazvaše Mojsije i Aron zbor pred stenu, i on im reče: Slušajte odmetnici! Hoćemo li vam iz ove stene izvesti vodu? 11 I diže Mojsije ruku svoju i udari u stenu štapom svojim dva puta, i iziđe voda mnoga, te se napoji narod i stoka njihova.“
Ovde je Mojsiju rečeno ne da udari stenu, nego da joj progovori da bi voda potekla. Kome se Mojsije simbolički obraća? Hristu. Umesto toga, Mojsije je udario stenu dva puta. Za to je bio kažnjen.
Trebalo je da Hristos samo jednom bude udaren, samo jednom umre da bi nam poslao Svetog Duha. Ako danas želimo da dobijemo Svetog Duha, Hristos ne mora ponovo da bude udaren štapom. Treba samo da tražimo Svetog Duha, i Gospod će nam ga dati. U svakom slučaju, zaključimo da žrtva omogućava izlivanje Svetog Duha.
Razmotrimo sada plan Hrama. Videli smo da je Isus živeo sa ljudima u okolu, potom je došao u dvorište, i bio žrtvovan za naše grehe kod žrtvenog oltara, potom je ustao kod umivaonika.
Da vas upitam? Gde sada Isus treba da ide? Za očekivati je da će sada ući u Svetinju, prvi deo. Šta se desilo na Pedesetnicu? Kako je Bog pokazao prihvatanje Hristove žrtve? Na dan Pedesetnice, Bog je poslao Svetog Duha u obliku plamenih jezika. Ključni događaj tog dana nije bilo ono što se videlo u Jerusalimu, već, pre svega, Božije prihvatanje Hristove žrtve, jer izlivanjem Svetog Duha Bog je posvedočio da Mu je žrtva ugodna. Pročitajmo izuzetnu izjavu EGV, koja je sa dve i po godine osnovne škole razumela sve ovo duboko. Pročitao sam hiljade strana koje je napisala, i slažem se da je imala proročko nadahnuće ne zato što su mi tako rekli u crkvi, već zato što sam se u to sam proučavanjem uverio. U njenoj knjizi Story of Redemption, 386:
„Cepanje zavese u Hramu pokazalo je da Bog više neće prihvatati jevrejske žrtve i propise. Velika Žrtva prinesena je i prihvaćena, i Sveti Duh koji je sišao na dan Pedesetnice uputio je duh učenika sa zemaljske na nebesku Svetinju, gde je Hristos ušao svojom krvlju, da na svoje učenike [ne na sve ljude] izlije blagoslove svog dela očišćenja.“
To je dakle bila namera i rezultat Hristovog ulaska u Svetinju. Koji su to blagoslovi potekli iz Njegovog dela pomirenja (ATONEMENT)? Blagoslovi proizašli iz Hristovog dela pomirenja jesu Njegov savršen život i smrt za naše grehe. Drugim rečima, savršen život kojim je živeo Hristos je prineo na žrtvu za svakoga ko mu dolazi u veri i moli ga da živi takvim životom. Svojom smrću na krstu, Isus tu smrt uračunava nama ako ga prihvatimo kao Spasitelja i Gospoda. On je umro onako kako je trebalo da mi umremo, bez Njega; on je živeo onako kako mi treba da živimo, da bismo bili jedno s njim. Kol. 2,6.7;
To su blagoslovi Njegovog očišćenja. Isus je otišao na nebo, i sada svoj savršen život i smrt nudi za svakog ko mu dolazi u veri.
Gde je Isus otišao kad je stigao na nebo? Ako pogledate shemu Svetinje, to je lako razumeti. Otišao je u prvi deo Svetinje. Zato je dovoljno otići u Knjigu Otkrivenja, i videti gde je Isus posle svog vaznesenja.
„I obazreh se da vidim glas koji govoraše sa mnom; i obazrevši se videh sedam svećnjaka zlatnih, 13 I usred sedam svećnjaka kao Sina čovečijeg, obučenog u dugačku haljinu, i opasanog po prsima pojasom zlatnim.“ (Otkr. 1,12.13)
„I od prestola izlažahu munje i gromovi i glasovi; i sedam žižaka ognjenih gorahu pred prestolom, koje su sedam duhova Božijih.” (Otkrivenje 4,5)
Ovo je napisano oko 95. g. Gde je Isus? Okružen je sa sedam svećnjaka. Sedam duhova nisu sedam „svetih duhova“. Primetite da je broj 7 simbolički i da znači sveukupnost, tj. da je Duh sveprisutan kroz istoriju crkve. Primetimo da sedam svećnjaka gore pred prestolom.
„I kad uze knjigu, četiri životinje i dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom, imajući svaki gusle, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetih.” (Otkrivenje 5,8)
Starešine i živa bića se klanjaju Hristu, i imaju kadionice. Gde je kadioni oltar? Ispred zavesa Svetinje nad svetinjama, u prvom delu. Pogledajmo sada ključni tekst, koji prethodi ovome, gde se Isus pojavljuje:
„I videh, i gle, nasred prestola i četiri životinje, i posred starešina Jagnje stajaše kao zaklano, i imaše sedam rogova, i sedam očiju, koje su sedam duhova Božijih poslanih po svemu svetu.” (Otkrivenje 5,6)
Primetimo da se ovde javlja „Jagnje kao zaklano“, a to je Hristos, koji i jeste bio zaklan pre toga u prethodnoj fazi plana spasenja. Primetite izraz „sedam rogova i sedam očiju, koji su sedam duhova Božijih ODASLANIH po celoj zemlji…“ U Otkrivenju 4,5 sedam duhova su pred prestolom, ali u 5. poglavlju, kada je Jagnje stiglo, ovi duhovi su poslani na zemlju. Koji je to događaj? To je Pedesetnica. Dakle – na dan Pedesetnice Bog je vatrom na zemlji pokazao da je na nebu prihvaćena Hristova žrtva za naše grehe, i tako je Svetinja „puštena u rad“.
Uporedimo to sada sa tekstom u
„Ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.” (Jevrejima 9,12)
Uporedimo naš prevod sa KJV:
“Neither by the blood of goats and calves, but by his own blood he entered in once into the holy place, having obtained eternal redemption for us.”
Napominjem da nijedan prevod nije besprekoran, i da svi imaju propuste. Za ovaj stih, najbolji prevod daje KJV.
Ovde se kaže da je Hristos svojom sopstvenom krvlju ušao jednom u Svetinju (neki prevodi kažu Svetinju nad svetinjama, ali to je pogrešno). Razmislimo sad: Pasha je bila rano u proleće, tj. na samom početku proleća, a Pedesetnica krajem proleća, krajem maja. Da li je Hristos mogao da već u rano proleće, u vreme Pashe, uđe u Svetinju nad svetinjama? Evo zašto nije.
U koje je godišnje doba u jevrejskom kalendaru dolazila do izražaja Svetinja nad svetinjama? Ujesen! A Hristos je izlio Svetog Duha u kasno proleće! Kako je onda Hristos mogao da prolećni obred ostvari u Svetinji nad svetinjama kad se u Svetinji nad svetinjama odigravao jesenji praznik? Drugim rečima, Hristos nije mogao da na Pedesetnicu uđe u Svetinju nad svetinjama, u koju se ulazilo na Dan očišćenja, ujesen, kada Pedesetnica pada u proleće. Evo ilustracije. Zamislite vlasnika banke, koji iz samilosti kaže: „Žao mi je ovih na zemlji koji su se zadužili na sto načina, pa ću na račun da stavim toliko novaca da mogu da pokrijem dugove svih ljudi na zemlji, koji god da je oblik kredita ili duga. I šalje obaveštenje: ’Dođite lično u banku i tražite novac.’ Šta ako ne dođete u banku? I dalje ćete biti u dugu. Hristos je svojim životom i smrću položio dovoljnu vrednost u „banku“ na nebu da može da pokrije svačije dugove. Niko ne mora biti u minusu, svima može da se oprosti greh, ali čovek mora verom da dođe Hristu u pokajanju i priznanju, s poverenjem, govoreći: ’Hriste, molim te da svoj život i smrt staviš na moj račun.’ I tada kada lično ovo uradim, onda mi Bog prašta grehe i gleda na mene kao da nisam grešio. Evo šta Biblija kaže o ovome, jer većina hrišćana misli da je spasenje potpuno na krstu.
To je istina u jednom smislu jer je uslov za spasenje postignut na krstu.
Ali, ako je sve ostvareno na krstu, šta onda Hristos radi poslednje 2000 godina? Većina hrišćana nema odgovor na to pitanje. Hristos je otvorio Svetinju na nebu za službu ljudima.
„Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus, 6 Koji sebe dade u ,, za svedočanstvo u svoje vreme.“ (1.Tim. 2,5.6)
Primetite glagolska vremena. Postoji sad jedan Bog i jedan Posrednik, Čovek Isus Hristos, koji je dao (prošlo vreme) sebe za otkup, da se posvedoči u svoje vreme. Kad se to posvedočilo da je Hristos otkup za sve? Počev od Pedesetnice, tada je to svedočenje o Hristovoj žrtvi počelo. Šta Pavle dalje kaže?
„Za koje sam postavljen propovednik i apostol (istinu govorim u Hristu, ne lažem), učitelj neznabožaca, u veri i istini.“
“…za šta sam ja imenovan kao propovednik jevanđelja“. Pavle je pozivao ljude da prihvate Hrista, to je bilo apostolsko propovedanje.
„Dečice moja! Ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika, Ako neko pogreši, imao posrednika kod Oca, Isusa Hrista pravednika.“ (1. Jov. 2,1)
„Zato i može vavek spasti one koji kroza Nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih [dosl. „da ih može zastupati“].“ (Jevrejima 7,25)
Ovde stoji da može da spase one koji dolaze Bogu kroz njega, jer uvek živi da može da posreduje za njih.
„Ko će optužiti izbrane Božije? Bog koji pravda? 34 Ko će osuditi? Hristos Isus koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas?” (Rimlj. 8,33.34)
I ovde stoji da Hristos posreduje za nas. Da li su svi gresi oprošteni na krstu? Većina hrišćana će reći da jesu. Ne, nisu! Dokazaću to iz Biblije, jer praštanje je lično, pojedinačno. Hristova smrt i život bili su za sve, za svakoga, ali samo oni koji se lično oslanjaju na ovu žrtvu, samo njima se prašta.
Vrlo je važno da razumemo šta Hristos radi u Svetinji. Pročitajmo nekoliko tekstova o praštanju.
„I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvih treći dan; 47 I da se propoveda pokajanje u ime Njegovo i oproštenje greha po svim narodima počevši od Jerusalima.” (Luka 24,46.47)
Dakle, najpre smrt i vaskrsenje – žrtveni oltar i umivaonik – a onda propovedanje pokajanja i opraštanja greha (otpuštanje) u Njegovo ime svim narodima počev od Jerusalima. Da li su apostoli tako i postupili?
„A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha; Jer je za vas obećanje i za decu vašu, i za sve daleke koje će god dozvati Gospod Bog naš.“ (Dela 2, 38.39)
Pokajte se i krstite se u ime Isusa Hrista za opraštanje greha – i primićete dar Svetoga Duha. Dakle, gresi nam nisu oprošteni na krstu. I kad se pokajemo, tek onda dobijamo Duha.
„Ovog Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da dâ Izrailju pokajanje i oproštenje greha.” (Dela 5,31)
I ovde Petar kaže da je Hristos podignut na nebo, s desne strane Boga, da da pokajanje Izraelu i oproštenje greha. Dakle, da li oproštenje greha dolazi na krstu ili kasnije? Kasnije, kao ishod pokajanja.
„Za ovo svedoče svi proroci da će imenom Njegovim primiti oproštenje greha svi koji Ga veruju.” (Dela 10,43)
Ko god veruje u Njegovo ime – pojedinačno – otpustiće mu se gresi. Dakle, nisu već oprošteni i nisu svakome.
„A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce. 21 Nema tebi dela ni iseta u ovoj reči; jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. 22 Pokaj se dakle od ove svoje pakosti, i moli se Bogu da bi ti se oprostila pomisao srca tvog. 23 Jer te vidim da si u gorkoj žuči i u svezi nepravde.” (Dela 8,20-23)
Ovde je reč o Simonu vračaru, koji želi da kupi Svetog Duha. Petar kaže da Simon mora da se pokaje od svoje pokvarenosti, i da se moli Bogu da mu oprosti. Vidimo li? Šta je Hristos radio na nebu 2000? Nije gubio vreme, nego je prihvatao pojedinačne molbe, i praštao pojedincima grehe.
Progovorimo o uslovima praštanja. Novi zavet govori o pet jasnih uslova:
1.Pokajanje
„A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha;” (Dela 2,38)
„Čuvajte se. Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. 4 I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.” (Luka 17,3.4)
Opet vidimo ideju pokajanja i oproštenja, da jedno uslovljava drugo. [Imajmo na umu jednostavnu činjenicu koja se može izvući iz starozavetnog obrednog sistema: klanje žrtvene životinje samo po sebi nije uklanjalo greh, već je čovek morao da položi ruku na glavu životinje i ispovedi grehe pred sveštenikom. Bilo je potrebno priznanje, pokajanje i onda je smrt životinje imala zameničku vrednost. Osim toga, tim činom se krv žrtvovane životinje unosila u svetinju, a sa njom i greh: žrtvovana životinja bila je kroz zamenu oličenje „ubijenog grešnika“. A pošto je Hristos umro za sve, i pošto svojom krvlju pokriva grehe pokajnika, onda to znači da su gresi ljudi i dalje u nebeskoj Svetinji, nisu još uklonjeni.]
Mi ne možemo znati da li se neko iskreno pokajao, to je Božije. Postoji lažno pokajanje kada mi je žao zbog posledica greha. Ja imam tri sestre, pa je bilo 3 prema 1. Često smo se tukli, i onda bi moj otac rekao: „Stiv, ideš u krevet bez kolača“, a to je bila muka za mene. Ja bih tada rekao: „Izvini, tata, žao mi je.“ Da li sam se kajao što sam se svađao sa sestrama? Taman posla. Bilo mi je žao što ću ostati bez kolača. To je kajanje zbog posledica, ne zbog samog greha.
Mi se ne možemo ni pokajati. Pokajanje je dar Božiji. Ja kao smrtnik ne želim da se promenim. Čak i pokajanje dobijam od Boga. Gde to piše?
„Ovog Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.” (Dela 5,31)
Ovde piše da Hristos daje pokajanje i oproštenje Izraelu. To nama nije prirodno. Zašto nas Bog navodi na pokajanje?
„Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2,4)
Dakle, Božija dobrota nas navodi na pokajanje! Kad vidim svoje grehe, pogledam na Hrista, i kajem se pred Njim zbog onoga što sam uradio. Njegova dobrota nas vodi na pokajanje. Kada su Adam i Eva zgrešili, nisu se kajali, nego su probali da se opravdaju. Bog je obezbedio jagnje i time pokazao da će njihov greh ubiti Hrista. Tek tada su shvatili šta je greh. Pokajanje je priznanje da si zgrešio bez ako, ali ili možda. Ne zato što se bojimo kazne ili želimo nagradu. Jednostavno uviđamo da smo Hristu slomili srce, uviđamo kroza šta je prošao da bi nam oprostio.
- Priznanje. Pokajanje je kada žalite zbog greha, a priznanje kada to kažete. U Danilu 9 Danilo tuguje jer je Božiji narod grešio:
„I pomolih se Gospodu Bogu svom i ispovedajući se rekoh: O Gospode, Bože veliki i strašni, koji držiš zavet i milost onima koji Te ljube i drže zapovesti Tvoje; 5 Zgrešismo i zlo činismo i bismo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupismo od zapovesti Tvojih i od zakona Tvojih.” (Danilo 9,4.5)
„Zgrešismo i zlo činismo i bismo bezbožni…“ – on se ne opravdava.
„Greh svoj kazah Tebi, i krivice svoje ne zatajih; rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje; i Ti skide s mene krivicu greha mog.” (Psalam 32,5)
Ovo je Davidov pokajnički psalam posle greha počinjenog sa Vitsavejom.
Psalam 38,18: „Priznajem krivicu svoju, i tužim radi greha svog.” (I will declare my iniquity…)
Sećate li se izgubljenog sina, koji je došao kući u pokajanju, privučen očevom ljubavlju? Šta je rekao dolazeći: „sagreših nebu i tebi…“. Na to ga je otac pokrio najboljom haljinom. To je pokajanje i opravdanje. Isto je i sa carinikom i farisejem. Carinik je izdaleka stajao i glavu nije smeo da podigne ka nebu, i molio se Bogu da mu oprosti. Biblija kaže da je on otišao kući opravdan, tj. da mu je oprošteno.
Pogledajmo sledeći tekst:
„I mnogi od onih što verovahu, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu šta su učinili. 19 A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša.” (Dela 19,18.19)
Ovde su dotadašnji vračari došli da ispovede da su se time bavili, i pred svima su spalili svoje vračarske knjige.
„Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje.” (Rimlj. 10,10)
„Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.” (1.Jov. 1,9)
Evo kako to zvuči na engleskom:
“If we confess our sins, he is faithful and just to forgive us our sins, and to cleanse us from all unrighteousness.”
Dakle, potrebno je da priznamo, a Bog je pravedan da nam oprosti. A priznati nije moguće bez pokajanja.
„Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost.” (Priče 28,13)
Ovaj tekst je prelaz na treći uslov: napuštanje greha.
- Treba da verujemo u Hrista i u Njegovu spremnost da nas spase.
„Za ovo svedoče svi proroci da će imenom Njegovim primiti oproštenje greha svi koji Ga veruju.“ (Dela 10,43)
Dakle, ko god veruje u Njega.
Isto stoji i u Jovanu 3,16:
„Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.”
U Starom zavetu, oni koji su gledali zmiju na štapu bili su isceljeni.
„Dečice moja! Ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika,” (1.Jovanova 2,1)
Jovan je naglasio „Isus Hristos pravednik“ jer mi to nismo, i zato se nama prašta jer je On bio pravedan da bi se meni oprostilo.
Evo nekoliko citata iz knjige EGV Faith and works, 106:
„Hristova pravednost je ta koja pokajanog grešnika čini prihvatljivim za Boga i koja ga pravda. Ma kako grešan da je bio njegov život, ako on veruje u Hrista kao svog ličnog Spasitelja, onda stoji pred Bogom u besprekornoj haljini Hristove pripisane pravednosti.“
U komentarima jutarnjih stihova pod naslovom The Faith I Live By, str. 107, ona kaže:
„Blagodat Hristova besplatno opravdava grešnika bez njegove zasluge ili uslovljavanja. Opravdanje je puno, potpuno praštanje greha. Onog trenutka kad grešnik prihvati Hrista verom, tog trenutka mu se prašta. Pravednost Hristova mu se pripisuje, i on više ne mora da sumnja u Božiju blagodat koja prašta.“
EGV je verovala u opravdanje verom, verovala da, kada prihvatimo Hrista, možemo biti sigurni u spasenje koje je On ostvario.
- Vera u Hrista mora roditi dobrim delima. Mi se ne spasavamo delima, nego za dela. Neki ljudi kažu „Samo veruj“, ali i đavo veruje u to da je Hristos rođen, umro, vaskrsao itd. Ali, ako to nije promenilo život grešnika, to ništa ne vredi.
„Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost.” (Priče 28,13)
Dakle, treba i ostaviti grehe. Jovan Krstitelj govori o rodu koji treba roditi, jer rod pokazuje da li je pokajanje pravo. Osim toga, Hristos nije rekao: „Po veri njihovoj poznaćete ih“, nego „Po DELIMA njihovim…“
„Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti? 15 Ako, na primer, brat i li sestra goli budu, ili nemaju šta da jedu, 16 I reče im koji od vas: Idite s mirom, grejte se, i nasitite se, a ne da im potrebe telesne, šta pomaže? 17 Tako i vera ako nema dela, mrtva je po sebi. 18 No može ko reći: Ti imaš veru, a ja imam dela. Pokaži mi veru svoju bez dela svojih, a ja ću tebi pokazati veru svoju iz dela svojih. 19 Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i drhću. 20 Ali hoćeš li razumeti, o čoveče sujetni! Da je vera bez dela mrtva? 21 Avraam otac naš ne opravda li se delima kad prinese Isaka, sina svog, na oltar? 22 Vidiš li da vera pomože delima njegovim, i kroz dela svrši se vera? 23 I izvrši se pismo koje govori: Avraam verova Bogu, i primi mu se u pravdu, i prijatelj Božji nazva se. 24 Vidite li, dakle, da se delima pravda čovek, a ne samom verom? 25 A tako i Raav kurva ne opravda li se delima kad primi uhode, i izvede ih drugim putem?” (Jakov 2,14-25)
Jakov kaže da je vera bez dela mrtva. Mrtva vera ne spasava. Vera je sila koja nagoni na dela. To je kao kod automobila prednja i zadnja vuča. Često ljudi pitaju da li auto ima prednju ili zadnju vuču, ali zar je to važno? Ionako kad jedni točkovi povuku, i drugi par ih sledi. Ako dela nema, ako se život ne menja, kako smo onda sledbenici Hristovi? Hristos je rekao da ćemo, ako smo povezani sa čokotom, rađati MNOGO roda.
- Krštenje. Nije li Petar rekao: „Pokajte se i krstite se…?“ Hristos je živeo, umro, sahranjen i vaskrsao. Kako se to manifestuje u mom životu? Kako Bog gleda mene kao da sam Hristos? Kroz krštenje. Krštenjem sam pridružen Hristu.
„Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.“ (Gal. 3,27)
[„Jer koji umresmo grehu kako ćemo još živeti u njemu? 3 Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? 4 Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo. 5 Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem; 6 Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. 7 Jer koji umre oprosti se od greha.“ (Rimlj. 3,2-7)]
Ko je prihvatio Hrista, u Hrista se krstio, i obukao se u Hrista. Na to je Pavle mislio rekavši da smo prihvaćeni u Njemu.